 
|
|
|
|
|
|
|
| XXII | Поглавље 22 |
| By Candlelight | ПРИ СВЕТЛОСТИ СВЕЋА |
| The steady hum of the car as It flew high above the earth soothed Margarita like a lullaby, and the moonlight warmed her pleasantly. Closing her eyes, she turned her face to the wind and thought with a certain sadness of the unknown river bank she had left behind, which she felt she would never see again. After all that evening's marvels and enchantments, she had already guessed who they were taking her to visit, but that didn't frighten her. The hope that there she would succeed in regaining her happiness made her fearless. However, she had very little time in the car to dream of that happiness. Due either to the rook's expertise, or the car's superior quality, soon after Margarita opened her eyes, she saw below her the shimmering lake of Moscow's lights rather than the darkness of the forest. The black bird-chauffeur unscrewed the right front wheel while they were still in flight, and then landed the vehicle in an utterly deserted cemetery in the Dorogomilov district. | Равномерно брујање аутомобила који је летео високо над земљом успављивало је Маргариту, а месечина је пријатно грејала. Затворених очију, препустила је своје лице ветру и мислила с извесном тугом о непознатој обали реке коју је оставила и осећала је да је више никада неће видети. После свих чаролија и чуда ове вечери, она је већ нагађала коме је то воде у госте, али је то ни најмање ннје плашило, Нада да ће јој тамо поћи за руком да лоново дође до своје среће чинила ју је неустрашивом. Уосталом, у колима није ни стигла дуго да машта о тој срећи. Или је гачац одлично знао свој посао или су кола била одлична, тек ускоро је Маргарита, отворивши очи, видела да под њом није више помрчина шуме, већ трепераво језеро московских светлости. Црна птица-шофер у лету је одшрафила предњи десни точак, а онда спустила кола на неко потпуно пусто гробље у рејону Дорогмилова. |
| After depositing the unquestioning Margarita and her broom next to one of the gravestones, the rook sent the car rolling straight into the ravine behind the cemetery. It fell with a crash and was destroyed. The rook gave a respectful salute, mounted the wheel and flew off. | Пошто је Маргариту, која ништа није питала, искрцао заједно са четком крај једног надгробног споменика, гачац је поново упалио мотор кола и отерао их право у јарак: иза гробља. Тамо су се кола бучно сручила и слупала. Гачац им је са поштовањем салутирао и тиме одао последњу почаст, сео на точак и одлетео. |
| A black cloak appeared at once from behind one of the monuments. A fang gleamed in the moonlight, and Margarita recognized Azazello. After motioning to her to get on her broom, he himself jumped astride a long rapier, the two of them soared aloft, and seconds later, unseen by anyone, they set down near 302B Sadovaya Street. | Тог часа се иза једног надгробног споменика појавио црни плашт. Очњак је засјао на месечини, и Маргарита је познала Азазела. Он је покретом руке показао Маргарити да седне на четку, сам је ускочио на дуги рапир, обоје су узлетели и неопажсно се неколико секунди касније искрцали пред кућом број 302-бис у Садовој улици. |
| As the two companions, carrying broom and rapier under their arms, passed through the gateway, Margarita noticed a man in a cap and high boots who was loitering there, probably waiting for someone. As light as Azazello's and Margarita's footsteps were, the solitary man heard them and twitched nervously, unable to figure out who was producing them. | Када су, носећи под мишком четку и рапир, пролазили кроз капију, Маргарита је запазила човека у качкету и дубоки.м чизмама, који је очигледно неког чекао и досађивао се. Ма како били лаки Азазелови и Маргаритини кораци, усамљени човек их је ипак чуо и немирно се тргнуо, не схватајући чији су то кораци. |
| At entranceway No. 6 they encountered a second man who looked amazingly like the first. And the same thing happened again. Footsteps... The man turned nervously and frowned. When the door opened and closed, he charged after the invisible intruders, scanned the entranceway, but failed to see anything, of course. | Другог човека, зачуђујуће сличног првом, затекли су крај шестог улаза. И поновила се иста прича. Кораци... Човек се узнемирено осврнуо и намрштио. Када су се врата отворила и затворила, он је појурио за онима који су невидљиви улазили, завирио у улаз, али ништа, разуме се, није видео. |
| A third man, who was an exact replica of the second, and, therefore, of the first as well, was standing guard on the third-floor landing. He was smoking strong cigarettes, and Margarita coughed as she walked past him. The smoker jumped up from the bench on which he'd been sitting as if he had been jabbed by a needle, began looking nervously about, walked over to the bannister and looked down. By this time Margarita and her escort had already reached the door of apartment No. 50. They did not ring, Azazello opened the door noiselessly with his key. | Трећи, тачна копија другог, а то значи и оног прво, дежурао је на одморишту другог спрата. Пушио је јаке цигарете и Маргарита се накашљала пролазећи крај њега. Пушач је, као да га је неко боцнуо, скочио са клупе на којој је седео, почео узнемирено да се осврће, пришао огради степеништа, бацио поглед доле. Али Маргарита је са својим пратиоцем већ била пред вратима стана бр. 50. Нису звонили, Азазел је нечујно отворио врата својим кључем. |
| The first thing that struck Margarita was the total darkness in which she found herself. It was as dark as a dungeon, and, afraid of stumbling, she instinctively grabbed hold of Azazello's cloak. But at that moment a small lamp flickered up above in the distance and began drawing closer. As they were walking, Azazello took Margarita's broom from under her arm, and it disappeared in the darkness without making a sound. They then began ascending broad steps which Margarita started to think would go on forever. It amazed her that the front hall of an ordinary Moscow apartment could contain such an extraordinary, and invisible, but very palpable, endless staircase. But their ascent did come to an end, and Margarita realized that she was on a landing. The light moved up close, and Margarita could see the illuminated face of the tall, black man who was holding the lamp in his hand. Anyone who had had the misfortune of crossing his path in recent days would have recognized him at once, even in that feebly flickering light. It was Korovyov, alias Fagot. | Маргарита се зачудила помрчини у коју је доспела. Ништа се није видело, као у подземљу, и Маргарита се и нехотице ухватила за Азазелов плашт, бојећи се да се не спотакне. Али тада је негде у даљини и негде горе почео да трепери пламичак некаквог кандила и да се приближава. Азазел је успут извукао Маргарити испод мишке четку и четка је без икаквог звука нестала у помрчини. Тада су почели да се пењу неким широким степеништем, и Маргарити се учинило да му нема краја. Чудила се како су се то у предсобљу обичног московског стана сместиле ове неонбичне, невидљиве али опипљиве, бескрајне степенице. Успон је на крају био савладан, и Маргарита је схватила да стоји на платоу. Пламичак се сасвим приближио, и Маргарита је угледала осветљено лице мушкарца, високог и црног, који је у руци држао кандило. Они који су тих дана имали несрећу да му се нађу на путу познали би га одмах, разуме се, чак и при слабој светлости овог кандила. То је био Коровјев, илити Фагот. |
| True, Korovyov's appearance was greatly changed. The flickering light was reflected not in the cracked pince-nez, which should have been thrown in the trash long ago, but in a monocle which was, admittedly, also cracked. The wispy mustache on his insolent face was now curled and pomaded, and there was a simple explanation for Korovyov's apparent blackness: he was in evening dress. Only his chest was white. | Истини за вољу, спољашњост Коровјева увелико се изменила. Треперава светлост се није одражавала у напрслом цвикеру, који је већ одавно требало бацити на ђубриште, већ у моноклу, који је, истини за вољу, такође био напрсао. Брчићи на дрском лицу били су уфитиљени и напомађени, а што је Коровјев био црн, могло се врло просто објаснити - био је у фраку. Белсле су му се само груди. |
| Magician, choirmaster, wizard, interpreter, or the devil knows what— in a word, Korovyov—bowed, and gesturing to Margarita with a broad sweep of the lamp, he invited her to follow him. Azazello vanished. | Маг, хоровођа, мађионичар, преводилац или ђаво ће га звати ко у ствари - једном речју, Коровјев — поклонио се и, широко размахнувши кандилом по ваздуху, позвао Маргариту да га следи. Азазел је нестао. |
| "An amazingly bizarre evening," thought Margarita, "I was ready for anything except this! Has their electricity gone out, or what? But most amazing of all is the size of this place. How can all this be crammed into a Moscow apartment? It's simply not possible." | »Необично чудно вече« — мислила је Маргарита — »све сам очекивала, али ни у ком случају ово! Да им струја није којим случајем нестала? Али најчудноватија је величина ове просторије. Како све то може да стане у обичан московски стан? Једноставно, никако нe може.« |
| However meager the light from Korovyov's lamp, Margarita nevertheless realized that she was in an absolutely immense room, what is more, a room with a colonnade, which was dark and at first glance, endless. Korovyov stopped beside a small couch, placed his lamp on a little pedestal, gestured to Margarita to sit down and situated himself beside her in a picturesque pose, leaning with his elbow on the pedestal. | Ма колико слабо светлело Коровјевљево кандило, Маргарита је схватила да се налази у непојамно великој дворани, па уз то још и са колонадом, мрачном и по првом утиску бесконачном. Коровјев се зауставио, крај једног отоманчета, ставио кандило на некакво постоље, понудио покретом Маргариту да седне, а сам се сместио крај ње у живописној пози — налактивши се на постоље. |
| "Allow me to introduce myself," said Korovyov in a creaky voice. I'm Korovyov. Are you surprised there's no light? We're economizing, is that what you thought? No-no-no, not at all! And if I'm lying, then let the first executioner who comes by—say, one of those who will shortly have the honor of kissing your knee—chop my head off on this very pedestal. It's simply that Messire doesn't like electric light, and we turn it on only at the last moment. And then, believe me, there'll be no shortage of light. It would probably be better if there were less, in fact." | — Допустите да вам се представим — крештаво је рекао Коровјев. — Коровјев. Чудите се што нема светлости? Штедња, сигурно мислите? Нипошто! Нека ми први лат на кога наиђем, или бар један од оних који ће данас, нешто касније, имати част да пољубе ваше колено — нека ми на овом постољу одсече главу ако је то тачно. Месир једноставно нe воли електричну светлост, и ми ћемо је упалити у последњем тренутку. И тада ће је, верујте ми, бити више него довољно. Чак би, чини ми се, било боље, кад би је било мање. |
| Margarita liked Korovyov, and his high-flown chatter had a calming effect on her. | Коровјев се допао Маргарити и његово трештаво брбљање деловало је на њу умирујуће. |
| "No," replied Margarita, "what surprises me the most is where you found all this space." With a sweep of her arm she indicated the immensity of the room. | — Не — одговорила је Маргарита — највише се чудим где је све ово стало — показала је руком, истичући тиме неизмерност дворане. |
| Korovyov smirked sweetly, so that the shadows stirred in the wrinkles around his nose. | Коровјев се слатко смешкао, и то му је у борама крај носа покренуло сенке. |
| "The simplest thing of all!" he replied. "Anyone familiar with the fifth dimension has no trouble whatsoever expanding his residence to whatever size he wishes. I might add, esteemed lady, to the devil knows what size! However," Korovyov rattled on, "I have known people who haven't the faintest conception of the fifth dimension, or of anything else for that matter, but who have still worked wonders when it came to expanding their residence. Take, for example, the city-dweller I heard about, who got a three-room apartment on Zemlyany Embankment and then turned it into four rooms in a flash without recourse to the fifth dimension or to anything else that goes beyond human reason, namely, by dividing one of the rooms in two with a partition. | — Најпростија ствар! — одговорио је. — Онима који добро познају пету димензију, није тешко да повећавају било коју просторију колико хоће. Рећи ћу вам и нешто више, поштована госпођо, сам ђаво зна докле! Ја сам, уосталом — наставио је да блебеће Коровјев —познавао људе који не само да нису знали ништа о петој димензији већ уопште ништа нису знали, а ипак су чинили права чудеса у смислу проширивања својих просторија. Тако је, на пример, један грађанин, како су ми причали, добио трособан стан на Земљаном насипу, и без икакве пете димензије и осталих ствари од којих памет стаје, моментално га прстворио у четворособан, преградивши једну собу. |
| "He then proceeded to exchange his one apartment for two separate apartments in different sections of Moscow-one with three rooms, the other with two. That, you'll agree, makes five rooms in all Then he exchanged the three-room apartment for two separate two-room apartments, and thus, as you can see, became the possessor of six rooms, though, it's true, they were scattered all over Moscow. He put an ad in the paper and announced his desire to exchange six rooms in various parts of Moscow for one five-room apartment on the Zemlyany Embankment and was thus on the verge of executing his last and most brilliant move, when something beyond his control put an end to his activities. It's possible that he still has a room somewhere even now, but, I dare say, it's not in Moscow. Now there's an operator for you, and you were pleased to talk of the fifth dimension!" | После тога је заменио овај стан за два засебна стана у разним рејонима Москве: за један трособан и други двособан. Морате се сложити са мном да је то већ пет соба. Трособни је заменио за два засебна са по две собе, и постао власник шест соба, које су, истина, биле разбацане без икаквог реда по читавој Москви. Већ се спремао на последњи и највећи волт, да објави у новинама оглас да мења шест соба у разним рејонима Москве за један петособан стан на Земљаном насипу, када се прекинула његова делатност, из разлога који нису зависили од њега. Лако је могуће да он и сада има некакву собу, али смем вас уверити да се она не налази у Москви. Ето вам домишљана, а ви изволите расуђивати о петој димензији. |
| Although it was Korovyov himself and not Margarita who had brought up the subject of the fifth dimension, she laughed heartily when she heard his story about the apartment wizard. Korovyov continued, | Иако уопште ништа није расуђивала о петој димензији, већ је о њој расуђивао сам Коровјев, Маргарита се весело насмејала кад је чула причу о доживљајима стамбеног домишљана. А Коровјев је наставио: |
| "But to business, to business, Margarita Nikolayevna. You are a very intelligent woman and have, naturally, already guessed who our host is." | — Али, на посао, на посао, Маргарита Николајевна. Ви сте жена веома паметна и сигурно сте већ погодили ко је наш домаћин. |
| Margarita's heart skipped a beat and she nodded. | Маргаритино срце је почело јаче да куца, и она је климнула главом. |
| "Well then, well then," said Korovyov. "We abhor mystery and innuendo of any kind. Every year Messire gives one ball. It is called the Spring Ball of the Full Moon, or the Ball of a Hundred Kings. A huge crowd attends!..."-Here Korovyov clutched his cheek, as if a tooth had started to ache. "But I hope, you'll soon see that for yourself. And so: Messire is a bachelor, as you yourself, of course, understand. But he needs a hostess." Spreading his arms, Korovyov said, "You will agree that without a hostess..." | — Па, ето, ето — говорио је Коровјев — ми смо непријатељи сваке недоречености и тајанствености. Сваке године месир приређује бал. Он се назива пролећни бал уштапа, или бал сто краљева. А света! — ту се Коровјев ухватио за образ, као да га је заболео зуб. — Уосталом, надам се да ћете и сами имати прилике да се у то уверите. Дакле! месир је нежења, као што и сами наравно схватате. Али, потребна је домаћица — Коровјев је раширио руке — морате признати да је без домаћице ... |
| Margarita listened to Korovyov, trying not to utter a word. She felt a chill beneath her heart, the hope of happiness was making her head spin. | Маргарита је слушала Коровјева, трудећи се да не пропусти ниједну реч, срце јој је зебло, нада у срећу завртела јој је главу. |
| "According to tradition," Korovyov continued, "the hostess of the ball has, first of all, to be named Margarita, and second, she has to be a native of the place where the ball is held. And we, as you can see, are travelling and find ourselves at the present time in Moscow. We found one hundred and twenty-one Margaritas in Moscow, and, would you believe it," here Korovyov slapped himself on the thigh in despair, "not one of them was suitable. And then, at long last, a stroke of luck..." | — Традиција је — наставио је Коровјев — да домаћица обавезно мора да се зове Маргарита, то прво, а друго, мора бити рођена у месту у коме се бал приређује. А ми, као што сте изволели видети, путујемо и у датом тренутку се налазимо у Москви. Сто двадесет и једну Маргариту смо пронашли у Москви, и верујете ли — ту се Коровјев са очајањем лупио по бедру — ниједна не одговара. И, на крају, на нашу срећу... |
| Korovyov gave an expressive grin, bowing from the waist, and again Margarita felt a chill in her heart. | Коровјев се значајно осмехнуо поклонивши се, и поново је Маргарити срце зазебло. |
| "To be brief cried Korovyov. "As brief as can be: you won't refuse to assume this obligation, will you?" | — Да будем краћи! — повикао је Коровјев — сасвим кратак: нећете одбити да преузмете на себе ту обавезу? |
| "No, I won't," was Margarita's firm reply. | — Нећу одбити — одлучно је одговорила Маргарита. |
| "We're finished!" said Korovyov, and picking up the lamp, he added, "Please follow me." | — Готово! — рекао је Коровјев и, подигавши кандило, додао: — Молим вас, пођите за мном. |
| They walked between the columns and finally made their way to another room, which for some reason smelled strongly of lemon, where rustling sounds were heard, and where something brushed against Margarita's head. She shuddered. | Прошли су између стубова и на крају су стигли у неку другу дворану, у којој је из неких разлога јако мирисао лимун, где су се чули некакви шумови и где је нешто закачило Маргариту по глави. Она је уздрхтала. |
| "Don't be frightened," soothed Korovyov sweetly, taking Margarita by the arm. "It's only Behemoth showing off his ball tricks, nothing more. And, in general, may I be so bold as to offer you some advice, Margarita Nikolayevna, never ever be afraid of anything. That's unwise. The ball will be lavish, that I won't try to hide from you. We'll see some people who wielded vast power in their day. But, truly, when one thinks how microscopically small their resources are compared with the resources of the one in whose retinue I have the honor to serve, then it becomes ridiculous and, I would even say, pathetic... And besides, you yourself are of royal blood." | — Не бојте се — сладуњавим гласом је Коровјев умирио Маргариту хватајући је под руку — то су Бехемотове балске смицалице и ништа више. И уопште, усудићу се да вас посаветујем, Маргарита Николајевна, да се никада и ничега не плашите. То није разумно. Бал ће бити раскошан, нећу то да кријем од вас. Видећемо на њему личности чија је власт својевремено била изузетно велика. Али одиста, када помислимо како су микроскопски мале њихове могућности у поређењу са могућностима онога у чијој свити имам част да се налазим, онда то постаје смешно, па рекао бих чак и тужно. А уза све то и ви сте лично — краљевске крви. |
| "Royal blood?" whispered Margarita fearfully, pressing against Korovyov. | — Зашто краљевеке крви? — преплашено је прошаптала Маргарита, привијајући се уз Коровјева. |
| "Ah, Queen," cackled Korovyov playfully, "questions of blood are the most complicated in the world! And if you were to ask certain great-grandmothers, especially those renowned for their meekness, some most astonishing secrets would be revealed, esteemed Margarita Nikolayevna. I would not be remiss if in speaking about this subject, I were to draw an analogy to a capriciously shuffled deck of cards. There are things in which neither class distinctions nor national boundaries have any validity whatsoever. I'll give you a hint: a certain sixteenth-century French queen would have been astounded, one must suppose, if someone had told her that many, many years in the future I would be walking arm in arm through a ballroom in Moscow with her charming great-great-great-great-granddaughter. But we have arrived!" | — Ах, краљице — живахно је торокао Коровјев — питања крви су најсложенија питања на свету! И кад бисмо припитали неке прабабе, а нарочито оне које су уживале репутацију светица, откриле би се зачуђујуће тајне, поштована Маргарита Николајевна. Нећу уопште погрешити ако, говорећи о томе, споменем ћудљиво мешање шпила карата на најчудноватији могући начин. Постоје ствари у којима не важе сталешке преграде, па чак ни државне границе. Да наговестим: једна француска краљица, која је живела у шеснаестом вску, врло би се, по свему судећи, изненадила да јој је неко рекао како ћу њену заносну прапрапраунуку после много година водити под руку у Москви по балским дворанама. Но, стигли смо! |
| At this point Korovyov blew out his lamp and it disappeared from his hands, and Margarita saw a strip of light on the floor in front of her under a dark door. And Korovyov rapped gently on that door. Here Margarita became so excited that her teeth began to chatter and a shiver ran down her spine. | Тада је Коровјев дунуо у своје кандило, и оно му је нестало из руке, и Маргарита је угледала траку светлости па поду пред собом, испод неких тамних врата. На та врата је Коровјев тихо закуцао. Тада се Маргарита толико узбудила да су зуби почели да јој цвокоћу, а низ леђа јој је прошла језа. |
| The door opened. The room turned out to be quite small. Margarita could see a wide oak bed covered with dirty, wrinkled, and crumpled sheets and pillows. In front of the bed stood an oak table with carved legs, on top of which was a candelabrum with sockets shaped like bird claws. Burning in the seven gold claws were thick wax candles. There was also a large chessboard on the table with unusually skillfully crafted chessmen. A low stool stood on a small, threadbare carpet. On still another table there was a gold cup and a second candelabrum whose branches were fashioned like a snake's. The room smelled of sulphur and pitch. The shadows from the candelabra crisscrossed over the floor. | Врата су се отворила. Соба није била велика. Маргарита је угледала широк храстов кревет с изгужваним прљавим чаршавима и јастуком. Пред креветом је стајао храстов сточић с изрезбареним ножицама, на коме се налазио канделабр с гнездима у облику птичијих канџи. У тих седам златних канџи гореле су дебеле воштане свеће, осим тога, на сточићу је била велика шаховска табла са фино израђеним фигурама. На малом излизаном ћилимчету налазила се ниска клупица. Био је ту још један сто са некаквим златним пехаром и другим свећњаком, чије су гране биле направљене у облику змија. У соби је мирисало на сумпор и смолу. Сенке од свећњака укрштале су се на поду. |
| Among those present Margarita immediately recognized Azazello, who was now dressed in tails and standing by the head of the bed. Now that he was all dolled up, Azazello no longer resembled the ruffian in whose identity he had appeared to Margarita in Alexandrovsky Park, and he gave Margarita a particularly gallant bow. | Међу присутнима Маргарита је одмах познала Азазела, који је сада већ био у фраку и стајао крај креветског заслона. Дотерани Азазел више није личио на оног разбојника који се појавио пред Маргаритом у Александровском парку, и овога пута се веома галантно наклонио Маргарити. |
| A naked witch, the same Hella who had so embarrassed the respectable bartender at the Variety, and, alas, the same one who, to Rimsky's great good fortune, had been scared off by the rooster on the night of the famous performance, was sitting on the rug by the bed, stirring something in a pan that gave off sulphurous fumes. | Нага вештица, она иста Хела која је толико збуњивала поштованог бифеџију Варијетеа и, на жалост, она иста коју је на велику срећу преплашио певац оне ноћи после чувене представе, седела је на ћилимчету крај кревета и мешала у шерпи нешто из чега се дизала сумпорна пара. |
| In addition to the others there was a huge black cat who was sitting on a tall stool in front of the chess table, holding a knight in his right paw. | Осим њих, у соби се налазио још и огроман црни мачак, који је седео на високом табурету испред шаховског сточића, и држао у десној шапи шаховског коња. |
| Hella got up and bowed to Margarita. The cat did likewise after jumping off its stool. Clicking its right hind paw, it dropped the knight and crawled under the bed to retrieve it. | Хeла се придигла и поклонила Маргарити. То исто је учинио и мачак, који је скочио са столице, повлачећи десну задњу шапу, испустио коња и завукао се под кревет да га тамо потражи. |
| Dying from terror, Margarita somehow managed to see all this in the deceptive shadows of the candlelight. Her gaze was drawn to the bed, on which sat the one whom poor Ivan, at Patriarch's Ponds, had recently tried to convince of the devil's non-existence. This non-existent being was, in fact, sitting on the bed. | Све то је Маргарита, претрнула од страха, с муком опазила међу варљивим сенкама свећа. Њен поглед је привлачила постеља, на којој је седео онај кога је још недавно крај Патријаршијског рибњака сироти Иван убеђивао да ђаво не ностоји. Тај непостојећи седео је иа постељи. |
| Two eyes bore into Margarita's face. The right eye had a gold spark deep in its center and could pierce anyone's soul to its depths; the left eye was vacant and black, like the narrow eye of a needle, like the entrance to a bottomless well of darkness and shadow. Woland's face was lopsided, the right corner of his mouth stretched downwards, and his high, balding forehead was etched with deep wrinkles which ran parallel to his sharp eyebrows. An eternal suntan seemed to have been burned into Woland's face. | Два ока су се упрла у Маргаритино лице. Десно — са златном искрицом на дну, које је продирало свакоме до дна душе, и лево — празно и црно, попут иглених ушица, као отвор бунара без дна, бунара свакојаке таме и сенки. Воландово лице је било искривљено, десни угао уста опуштен, на високом ћелавом челу виделе су се дубоке боре, паралелне с обрвама. Кожа на Воландовом лицу као да је занавек била опаљена. |
| Woland lay sprawled on the bed, dressed only in a long nightshirt, which was dirty and patched on the left shoulder. One naked leg was folded beneath him and the other was stretched out on the stool. Hella was massaging the knee of this dark leg with a smoking salve. | Воланд се био извалио на постељи, на себи је имао само дугачку ноћну кошуљу, прљаву и закрпљену на левом рамену. Једну голу ногу је подвио пода се, другу је испружио на клупицу. Колено те тамне ноге Хела је управо и мазала некаквом машћу која се димила. |
| On Woland's bare, hairless chest Margarita also noted a gold chain with a finely carved scarab of dark stone that had some kind of writing engraved on the back. Next to Woland on the bed, on a heavy base, stood a strange globe that seemed to be alive and was lit up on one side by a sun. | Маргарита је још опазила на раздрљеним Воландовим грудима без иједне длачице како виси на златном ланцу фино исклесана у тамном камену буба са неким словима на леђима. Поред Воланда је на постељи стајао на тешком постољу чудноват глобус, као жив, осветљен са једне стране сунцем. |
| The silence lasted for several seconds. "He's studying me," thought Margarita, making an effort to control the trembling in her legs. | Неколико секунди потрајало је ћутање. »Проучава ме« помислила је Маргарита и потрудила се да снагом воље савлада дрхтање ногу. |
| After smiling, which seemed to ignite the sparkle in his eye, Woland at last began to speak, | Воланд је најзад проговорио, осмехнувши се, од чега као да му је искричаво око букнуло. |
| "I welcome you, Queen, and beg you to excuse my at-home attire." | — Поздрављам вас, краљице, и молим вас да ме извините што вас дочекујем овако домаће одевен. |
| Woland's voice was so low that on certain syllables it drawled out into a wheeze. | Воландов глас је био тако дубок да је при неким слоговима прелазио у хрипање. |
| He picked up a long sword that was lying on top of the bedclothes, bent down, and poked it under the bed, saying, | Воланд је дограбио са постеље дугачку шпаду, нагнувши се почео да маше њоме испод кревета и рекао: |
| "Come out of there! The game is over. Our guest has arrived." | — Излази! Партија се одлаже. Стигла је гошћа. |
| "Not on my account," whistled Korovyov anxiously in Margarita's ear, playing the role of prompter. | — Нипошто — узнемирено је суфлерски писнуо крај Маргаритиног увета Коровјев. |
| "Not on my account..." began Margarita. | — Нипошто... — почела је Маргарита. |
| "Messire..." Korovyov breathed into her ear. | — Месире... — дахнуо је Коровјев у уво. |
| "Don't stop on my account, Messire," said Margarita softly but clearly, after regaining control of herself, and smiling, she added, "Please don't interrupt the game on my account. I imagine the chess magazines would pay a tidy sum for the chance to print it." | — Нипошто, месире савладавши се, одговорила је Маргарита тихо али разговетно и, осмехнувши се, додала: — Молим вас да не прекидате партију. Сматрам да би шаховски часописи силне паре дали кад би им се пружила прилика да је објаве. |
| Azazello cackled softly and approvingly, while Woland looked at Margarita attentively, and then remarked, as if to himself, | Азазел се тихо и с одобравањем накашљао, а Воланд је пажљиво погледао Маргариту и рекао, као за себе: |
| "Yes, Korovyov's right. How capriciously the deck is shuffled! Blood tells!" | — Да, у праву је Коровјев! Како се ћудљиво мешају карте у шпилу! Крв! |
| He extended his hand and beckoned Margarita to come closer. She did so without feeling the floor beneath her bare feet. Woland placed his hand, heavy as stone, yet, at the same time, hot as fire, on Margarita's shoulder, turned her towards him, and seated her on the bed next to him. | Пружио је руку и позвао Маргариту к себи. Пришла му је, не осећајући под испод босих ногу. Воланд је ставио своју тешку, као од камена, и уједно врелу као ватра руку на раме Маргарити, повукао је к себи и посадио на кревет поред себе. |
| "Well, since you are so enchantingly kind," he said, "and I never expected otherwise, we'll dispense with formalities." Again he leaned over to the edge of the bed and shouted, "How long is this farce under the bed going to continue? Come out of there, accursed Gans!" | — Па, ако сте већ тако дражесно љубазни — проговорио је — а ја друго нисам ни очекивао, онда се нећемо устезати — поново се нагнуо преко ивице кревета и викнуо: — Докле ће трајати та лакрдија испод кревета? Излази, проклети Хансе! |
| "I can't find the knight," replied the cat in an affected and muffled voice from under the bed. "He galloped off somewhere and a frog's turned up instead." | — Не могу да пронађем коња — пригушеним и извештаченим гласом одговорио је мачак испод кревета — откасао је некамо, а уместо њега пронашао сам некакву жабу. |
| "What do you think this is, a fairground?" asked Woland, pretending to sound angry. "There was no frog under the bed! Save those cheap tricks for the Variety. If you don't come out this minute, well consider that you've forfeited the game, you damned quitter." | — Да не мислиш можда да си на вашару? — правећи се да је љут, упитао је Воланд — никакве жабе није ни било под креветом! Остави те јевтине трикове за Варијете. Ако се одмах не појавиш, сматраћу да си се предао, проклети дезертеру. |
| "Not at all, Messire!" howled the cat, and he crawled out that second, holding the knight in his paw. | — Ни за шта на свету, месире! — повикао је мачак и истог тренутка изишао испод кревета, држећи коња у шапи. |
| "I'd like you to meet..." began Woland, and then interrupted himself, "No, I can't stand the sight of this clowning fool. Look what he did to himself under the bed." | — Да вам представим... — почео је Воланд и сам себи упао у реч: — Не, не могу да видим овог лакрдијаша. Погледајте у шта се претворио под креветом. |
| In the meantime, the cat, covered in dust and standing on his hind paws, was bowing to Margarita. He had a white bow tie around his neck, and a pair of ladies' mother-of-pearl opera glasses hanging from a cord on his chest. In addition, the cat's whiskers were gilded. | Стојећи на задњим шапама и сав прашњав, мачак се у међувремену клањао Маргарити. Сада је на мачковом врату била бела лептир-машна која се носи уз фрак, а на грудима дамски седефасти доглед на каишу. Сем тога, мачкови бркови били су позлаћени. |
| "Well, what's all this!" exclaimed Woland. "What did you gild your whiskers for? And why the devil do you need a tie, if you're not wearing trousers?" | — Па, шта је то? — узвикнуо је Воланд — зашто си позлатио бркове? И ког ће ти ђавола машна, кад немаш панталоне? |
| "Cats aren't supposed to wear trousers, Messire," replied the cat with great dignity. "Will you tell me next that I have to wear boots? It's only in fairy tales that you see a cat in boots, Messire. But have you ever seen anyone at a ball without a tie? It is not my intention to look ridiculous and risk getting kicked out! Everyone adorns himself as best he can. Keep-in mind, Messire, that this applies to my opera glasses as well!" | — Мачку панталоне не пристају, месире — достојанствено је одговорио мачак — да ми можда нећете наредити и чизме да навучем? Мачак у чизмама постоји само у бајкама, месире. Али, да ли сте икада видели било кога на балу без машне? Немам намеру да се нађем у комичној ситуацији и ризикујем да ме најуре! Свако се дотерује како уме. Сматрајте да се речено тиче и догледа, месире! |
| "But whiskers?..." | — Али бркови?... |
| "I don't understand," retorted the cat dryly, "why Azazello and Korovyov could sprinkle themselves with white powder when shaving today and why is that preferable to gold? All I did was powder my whiskers! It would be a different matter if I had shaved! A shaved cat-now that really would be an abomination, I couldn't agree more. But I can see..."—here the cat's voice trembled with hurt feelings—"that I'm being picked on, and that I'm facing a serious dilemma—should I even go to the ball? What do you say to that, Messire?" | — Не разумем — хладно је одвратио мачак — зашто су Азазел и Коровјев данас после бријања могли да напудеришу лице белим пудером, и што је он бољи од златног? Напудерисао сам бркове, и то је све. Друга би ствар била да сам се обријао! Обријан мачак одиста је гадост, хиљаду пута ппистајем то да признам. Али, уопште узев — ту је глас мачка увређено задрхтао — видим да ми се проналазе разне зачкољице и видим да се преда мном налази веома озбиљан проблем — да ли уопште да присуствујем балу? Шта ћете ми рећи на то, месире? |
| The cat was so puffed up with hurt feelings that it looked like he would burst in a second. | И мачак се тако увређено надуо да се чинило како ће сваког тренутка да пукне. |
| "Oh, what a rogue he is, what a rogue," said Woland, shaking his head, "and every time the game isn't going his way and he's about to lose, he starts putting up smoke screens, like the worst charlatan on the bridge. Sit down this minute and stop talking drivel." | — Ах, лопужо, лопужо — клатећи главом, рекао је Воланд — кад год треба да изгуби партију, он почиње да замазује очи, као последњи шарлатан на мосту. Да си сместа сео и прекинуо то наклапање. |
| "I'll sit down," said the cat, seating himself, "but I object to what you just said. My remarks are far from being drivel, as you so nicely put it in the lady's presence; rather, they are a series of neatly packaged syllogisms which would win the respect and admiration of such connoisseurs of the genre as Sextus Empiricus, Martianus Capella, or, who knows, even Aristotle himself." | — Сешћу — одговорио је мачак седајући — али ћу приговорити овом последњем. Моје речи нису уопште наклапање, како сте се изволели изразити у присуству даме, већ низ чврсто повезаних силогизама, чију би вредност могли да оцене само такви зналци као што су Секст Емпирик, Марцијан Капела, па чак можда и сам Аристотел. |
| "Checkmate," said Woland. | — Шах краљу — рекао је Воланд. |
| "Please, please, let me see," rejoined the cat, starting to survey the board with his opera glasses. | — Молим, молим — одговорио је мачак и почео кроз доглед да гледа шаховску таблу. |
| "And so," said Woland, addressing himself to Margarita, "I present to you, Donna, my retinue. This fellow who likes to play the fool is the cat Behemoth. You're already acquainted with Azazello and Korovyov, and this is my maid, Hella. She's quick and efficient, and there is no service which she cannot provide." | — Дакле — обратио се Воланд Маргарити — представљам вам своју свиту. Овај који изиграва будалу - то је мачак Бехeмот. Са Азазелом и Коровјевим сте се већ упознали, а ово је моја служавка Хeла. Жустра, бистра и нема услуге коју нe би могла да вам учини. |
| The beautiful Hella smiled and turned her green-hued eyes to Margarita while continuing to scoop out gobs of salve which she rubbed on Woland's knee. | Лепотица Хeла се смешила, окренувши према Маргарити своје очи зеленкастог сјаја, не престајући да шаком граби маст и ставља је на колено. |
| "Well, that's that," concluded Woland with a grimace, as Hella pressed his knee with particular force. "As you can see, it's a small, diverse, and ingenuous group." He fell silent and began spinning the globe in front of him. It was so artfully constructed that the deep blue oceans on it moved, and its polar cap looked real, snowy and icy. | — И, то је све — завршио је Воланд и намрштио се када му је Хeла јаче притиснула колено — друштво је, као што видите, мало, разноврсно и простодушно. — Ућутао је и почео да окреће пред собом свој глобус, који је био израђен тако вешто да су се плави океани на њему мицали, а капа леда на полу била као права, ледена и бела. |
| Meanwhile, the chessboard was in chaos. An utterly distraught king in a white cape stamped on his square, his arms raised in despair. Three white lansquenet pawns with halberds stared in confusion at a bishop who was waving his crozier and pointing ahead to where Woland's black knights could be seen on adjacent black and white squares, mounted on two mettlesome steeds, who were pawing the squares with their hooves. | На шаховској табли је у међувремену дошло до праве збрке. Потпуно пометени краљ у белом огртачу скакутао је на једном пољу, очајнички дижући руке. Три бела пешака-ландскнехта са хeлебардама збуњено су гледала официра који је размахивао штапом и показивао негде напред, где су се на суседним пољима, белом и црном, видели Воландови црни коњаници на два жустра коња која су била копитима по шаховским пољима. |
| Margarita was fascinated and astounded that the chess pieces were alive. | Маргариту је необично заинтересовало и зачудило што су шаховеке фигуре живе. |
| The cat, lowering his opera glasses, quietly poked his king over in the back. The latter covered his face in despair. | Мачак је, одмакнувши доглед од очију, мунуо мало свог краља у леђа. Овај је очајнички покрио лице рукама. |
| "It doesn't look good, dear Behemoth," said Korovyov with quiet venom, | — Лоше стоје ствари, драги Бехемоте — тихо је рекао Коровјев пакосним гласом. |
| "The situation is serious, but by no means hopeless," retorted Behemoth. "Moreover, I'm completely confident of ultimate victory. A careful analysis of the situation is all that is required." | — Положај је озбиљан, али ни у ком случају није и безнадежан — одговорио је Бехемот — па чак и више од тога: потпуно сам убеђен да ћу на крају победити. Треба само добро проанализирати ситуацију. |
| He began this careful analysis in rather a strange way, namely, by making faces and winking at his king. | Ту анализу је почео на прилично чудан начин, наиме почео је да се кревељи и намигује своме краљу. |
| "Nothing will help," observed Korovyov. | — Ништа нe помаже — приметио је Коровјев. |
| "Oh!" shouted Behemoth. "The parrots have flown away, just as I predicted!" | — Ау! — повикао је Бехемот — папагаји су се разлетели, као што сам и предвидео! |
| And, in fact, from the distance came the sound of many flapping wings. Korovyov and Azazello rushed out. | И одиста, негде у даљини зачуо се шум многобројних крила. Коровјев и Азазел појурили су напоље. |
| "To hell with your ball practical jokes!" muttered Woland, without taking his eyes from his globe. | — Нека вас ђаво носи са тим вашим балским досеткама! — брецнуо се Воланд, не одвајајући се од свог глобуса. |
| As soon as Korovyov and Azazello were gone, Behemoth's winking intensified. Finally, the white king caught on to what was expected of him. He abruptly pulled off his cape, threw it down on the square and ran off the board. The bishop donned the king's cast-off attire and took the king's place. Korovyov and Azazello returned. | Чим су Коровјев и Азазел нестали, Бехемотово намигивање се још појачало. Бели краљ је коначно схватио шта се од њега очекивало, наједном је смакнуо са себе огртач, бацио га на своје поље и нестао са табле. Официр је брзо навукао краљевску одору и заузео краљево место. Коровјев и Азазел су се вратили. |
| "False alarm, as always," grumbled Azazello, looking askance at Behemoth. | — Лагарије, као и обично — гунђао је Азазел, погледајући сумњичаво Бехeмота. |
| "I thought I heard something," replied the cat. | — Причинило ми се — одговорио је мачак. |
| "Well, how long is this going to go on?" asked Woland. "Checkmate," | — Па, шта је, хоће ли то још дуго потрајати? — упитао је Воланд. — Шах краљу. |
| "Perhaps I misheard you, my maître, but my king is not in check, nor could he be." | — Вероватно сам пречуо, маестро — одговорио је мачак — шаха нема, а не може га ни бити. |
| "I repeat, checkmate." | — Понављам, шах краљу. |
| "Messire," responded the cat in a fake-anxious voice. "You must be overtired; my king is not in check." | — Месире — одговорио је мачак тобоже узнемирено — преморени сте очигледно: нема шаха! |
| "Your king is on square G2," said Woland, without looking at the board. | — Краљ је на пољу ге-два — не гледајући на таблу рекао је Воланд. |
| "Messire, I'm horrified!" wailed the cat, faking a look of horror. "There is no king on that square." | — Месире, одиста сам ужаснут — почео је да завија мачак, правећи ужаснут израз њушке — на том пољу нема краља. |
| "What are you saying?" asked Woland in disbelief as he looked at the board and saw the bishop on the king's square turn away and cover his face with his hand. | — Шта је то сад? — у недоумици је упитао Воланд и почео да посматра таблу, где је официр, који је стајао на краљевом пољу, одвраћао лице и заклањао га руком. |
| "Oh, you scoundrel," said Woland pensively. | — Ах, подлаче један — замишљено је рекао Воланд. |
| "Messire! I must again appeal to logic," began the cat, pressing his paws to his chest. "If a player says checkmate, and there is no trace of the king on the board, then the checkmate is null and void." | — Месире! Поново се обраћам логици — почео је мачак, приносећи шапе грудима — ако играч да шах краљу, а краља већ одавно нема на табли, онда се шах не признаје. |
| "Do you concede or not?" shouted Woland in a terrible voice. | — Предајеш ли се или не? — повикао је страховито Воланд. |
| "Let me think for a bit," answered the cat meekly. He then put his elbows on the table, covered his ears with his paws, and began to think. He thought for a long time and finally said, "I concede." | — Дозволите ми да размислим — смирено је одговорио мачак, налактио се на сто, уши покрио шапама и почео да размишља. Размишљао је дуго и на крају рекао: — Предајем се. |
| "Kill the stubborn beast," whispered Azazello. | — Треба убити тврдоглавог створа — прошаптао је Азазел. |
| "Yes, I concede," said the cat, "but only because I can't play when Fm being badgered by envious bystanders!" He got up and the chessmen clambered into the box. | — Да, предајем се — рекао је мачак — али се предајем само зато што не могу да играм у атмосфери хајке коју подижу завидљивци! — Устао је и шаховске фигуре су полетеле у фиоку. |
| "Hella," said Woland, "it's time," and she disappeared from the room. "My leg has flared up again, and now there's this ball..." continued Woland. | — Хела, време је — рекао је Воланд, и Хела је нестала из собе. Нога ме заболела, а сада још и тај бал — наставио је Воланд. |
| "Allow me," said Margarita softly. | — Дозволите мени — тихо је замолила Маргарита. |
| Woland stared at her intently and then moved his knee over to her. | Воланд је пажљиво погледао и примакао јој колено. |
| The salve was as hot as lava and burned Margarita's hands, but she did not flinch and rubbed it into his knee, trying not to cause him any pain. | Врела као лава, житка маса јој је прљила руке, али ју је Маргарита не мрштећи се, трудећи се да не причини бол, утрљавала у колено. |
| "My close friends insist that it's rheumatism," said Woland, keeping his eyes fixed on Margarita, "but I strongly suspect that the pain in my knee is a memento of my intimacy with a certain enchanting witch, whom I met in the Brocken Mountains, on the Devil's Pulpit, in 1571." | — Моји најближи тврде да је то реуматизам — говорио је Воланд не скидајући погледа са Маргарите — али ја врло сумњам да ми је овај бол у колену успомена од једне заносне вештице са којом сам се ближе упознао хиљаду пет стотина седамдесет и прве године на Брокену, на Ђавољој Катедри. |
| "Oh, how can that be!" said Margarita. | — Ах, зар је то могуће! — рекла је Маргарита. |
| "It's nothing! It'll pass in three hundred years' time. A multitude of medications have been recommended to me, but I'm a traditionalist and remain partial to granny's remedies. My grandmother, the vile old hag, left me some incredible herbs! Is there perhaps some sadness or anguish that is poisoning your soul?" | — Ситница! Кроз једно три стотине година то ће све проћи! Препоручивали су ми многе лекове, али се ја по старом обичају придржавам бапских лекова. Баснословне траве ми је оставила у наслеђе погана старица, моја баба! Узгред буди речено, патите ли ви од нечега? Можда вас мори некаква туга, која вам трује душу, која вас тишти? |
| "No, Messire, there's nothing like that," was Margarita's shrewd reply, "and now that I'm here with you, I feel completely fine." | — Не, месире, ништа од тога — одговорила је мудрица Маргарита — а сада, када сам код вас, осећам се одиста добро. |
| "Blood is what counts," said Woland merrily to no one in particular, and added, "I see my globe interests you." | — Крв је — велика ствар — ко зна зашто весело је рекао Воланд и додао: — Видим да вас занима мој глобус? |
| "Oh yes, I've never seen anything like it." | — О да, никада до сада нисам видела такву стварчицу. |
| "Yes, it is nice. To be frank, I don't like listening to the news on the radio. The announcers are usually young women who can't pronounce place names properly. And, what's more, at least a third of them seem to have speech defects, as if that were a job requirement. My globe is much more convenient, especially since I have to know exactly what's going on. For instance, look here. Do you see that piece of land washed on one side by the ocean? Look how it's bursting into flame. A war has broken out there. If you look closer, you'll see it in detail." | — Добра је то стварчица. Да будем искрен, нe волим последње вести преко радија, Читају их увек некакве девојке које неразумљиво изговарају називе места. Осим тога, свака трећа од њих замуцкује, као да такве намерно бирају. Мој глобус је много погоднији, тим пре што све догађаје морам да знам до танчина. Ето, на пример, видите ли овај комад земље, што га запљускује океан? Погледајте како га захвата ватра. Тамо је почео рат. Ако приближите очи, видећете и детаље. |
| Margarita bent toward the globe and saw that a square of earth had grown wider, had assumed vivid colors and had turned into a kind of relief map. And then she saw a strip of river and next to it a village. A house the size of a pea got as big as a matchbox. Suddenly and noiselessly the roof of the house blew off into the air with a puff of black smoke, the walls of the house caved in, so that nothing was left of the two-storey matchbox except piles of rubble spewing black smoke. When she looked even closer, Margarita could see a tiny female figure lying on the ground, and next to her was a baby, lying in a pool of blood with its arms stretched out. | Маргарита се наднела над глобус и видела да се квадрат земље раширио, осликао разним бојама и као да се претворио у рељефну карту. А затим је угледала и трачицу реке и неко село крај ње. Кућица, велика као зрно грашка, почела је да расте и постала као кутија од шибица. Наједном и без икаквог звука кров те кућице одлетео је у ваздух уз облак црног дима, а зидови су се срушили, тако да од једноспратне кутијице није остало ништа осим гомилице из које се пушио црн дим. Приближивши још више своје очи, Маргарита је угледала малу женску прилику како лежи на земљи, а крај њe, у локви крви, малено дете раширених руку. |
| "So that's that," said Woland, smiling. "He had no time to sin. Abaddon's work is flawless." | — И то је све — рекао је осмехујући се Воланд — није починио много грехова. Авадон беспрекорно ради. |
| "I wouldn't want to be on the side fighting against this Abaddon," said Margarita. "Whose side is he on?" | — Не бих хтела да будем на оној страни против које је тај Авадон — рекла је Маргарита — на чијој је он страни? |
| "The more I talk with you," Woland replied pleasantly, "the more convinced I am that you're very intelligent. Let me put your mind at ease. He is totally neutral and sympathizes equally with both contending sides. As a result, the outcome is always the same for both of them. Abaddon!" called Woland in a soft voice, and out of the wall appeared a thin figure in dark glasses. The glasses made such a strong impression on Margarita that she let out a soft scream and buried her face in Woland's leg. "Stop that!" yelled Woland. "How nervous people are nowadays!" He slapped Margarita's back so hard that her whole body reverberated with the sound. "Can't you see he's got his glasses on? Moreover, he never has appeared, nor will he ever appear, before anyone's time has come. And, besides, I'm here. You're my guest! I just wanted to show him to you." | — Што више разговарам са вама, све више се убеђујем — љубазно је одговорио Воланд — да сте врло паметни. Умирићу вас. Он је, као ретко ко, непристрасан и саосећа са обема зараћеним странама. Због тога је и исход рата за обе странe увек једнак. Авадоне! — тихо је позвао Воланд, и тада се из зида појавила прилика некаквог мршавог човека са тамним наочарима. Ове наочаре су оставиле на Маргариту тако снажан утисак да је она, тихо узвикнувши, забила лице у Воландову ногу. — Престаните — викнуо је Воланд — што су нервозни ови савремени људи. — Замахнуо је и лупио Маргариту по леђима, тако да јој је тело одјекнуло. Зар нe видите да има наочаре. Осим тога, није се десило, а неће се ни десити, да се Авадон појави пред неким превремено. А на крају, ја сам ту. У гостима сте код мене! Једноставно сам хтео да вам га покажем. |
| Abaddon stood motionless. | Авадон је стајао непомично. |
| "Do you think he could take off his glasses for just a second?" asked Margarita, pressing close to Woland and trembling, but only out of curiosity. | — А може ли он за тренутак да скине наочаре? — упитала је Маргарита, привијајући се уз Воланда и цептећи, али овога пута од радозналости. |
| "No, that is impossible," Woland replied in a grave voice, waving his arm at Abaddon, who then disappeared. "What do you wish to say, Azazello?" | — Е, то нe може — озбиљно је одговорио Воланд, махнуо руком Авадону и овај је нестао. — Шта си хтео да кажеш, Азазеле? |
| "Messire," answered Azazello, "permit me to speak. Two outsiders have appeared: a beautiful woman who keeps whimpering and begs permission to stay with her mistress, and also her, pardon my expression, hog." | — Месире — одговорио је Азазел — дозволите ми да вам се обратим. — Овде су два страна лица: лепотица која кука и моли да је задржимо уз госпођу, а осим тога, са њом је, да извините, и њен брав. |
| "Beautiful women have strange ways," remarked Woland. | — Чудновато се понашају лепотице — приметио је Воланд. |
| "It's Natasha, Natasha!" exclaimed Margarita. | — То је Наташа, Наташа! — ускликнула је Маргарита. |
| "Well, let her stay with her mistress. And send the hog—to the cooks!" | — Па, задржите је уз госпођу. А брава куварима. |
| "To be butchered?" cried Margarita in fright. "Have mercy, Messire. That's Nikolai Ivanovich, our downstairs neighbor. You see, there's been a mistake here, she rubbed him with that cream..." | — Да га закољу? — уплашено је узвикнула Маргарита — како можете, месире, па то је Николај Иванович, станује испод нас. То је неспоразум, она га је, видите, мацнула кремом... |
| "Just a minute," said Woland, "who the hell is going to butcher him and what the devil for? Just let him sit with the cooks for awhile, that's all! You'll agree, I can't very well let him into the ballroom!" | — Али молим вас! — рекао је Воланд — ког би га ђавола и ко заклао? Нека седи са куварима, то је све! Признајте да га не могу ипак пустити у балску дворану! |
| "Well, yes..." added Azazello, and announced, "Midnight is approaching, Messire." | — И заиста... — додао је Азазел и известио: — Поноћ се приближава, месире. |
| "Ah, good." Woland turned to Margarita, "And so, please come with me... I thank you in advance. Don't get flustered and don't be afraid of anything. Drink nothing but water, or else you'll wilt and it will be hard for you. Time to go!" | — А, добро. — Воланд се окренуо Маргарити: — Дакле, молим вас! Унапред вам се захваљујем. Не збуњујте се и ничега се не плашите. Ништа нe пијте осим воде, јер ћете иначе изнемоћи и биће вам тешко. Време је! |
| Margarita got up from the rug, and then Korovyov appeared in the doorway. | Маргарита је устала са ћилимчета, и тада се у вратима појавио Коровјев. |