 
|
|
|
|
|
|
|
| XXV | Поглавље 25 |
| How the Procurator Tried to Save Judas of Kerioth | КАКО ЈЕ ПРОКУРАТОР ПОКУШАО ДА СПАСЕ ЈУДУ ИЗ КИРИАТА |
| THE darkness that had come in from the Mediterranean covered the city so detested by the procurator. The hanging bridges which connected the temple with the fearsome Antonia Tower had disappeared, an abyss descended from the sky, and covered the winged gods above the hippodrome, the Hasmonaean palace and its embrasures, the bazaars, the caravanseries, the alleys, the ponds... Yershalaim—the great city—vanished as if it had never existed. Everything was devoured by the darkness, which frightened all living creatures in Yershalaim and its surroundings. A strange dark cloud drifted in from the sea towards the end of the afternoon on the fourteenth day of the spring month of Nisan. | Помрчина која је наишла са Средоземног мора прекрила је град који је прокуратор мрзео. Нестали су висећи мостови, који су спајали храм са страшном Антонијевом кулом, са неба се спустио бездан и потопио крилате богове над хиподромом, Хасмонејску палату са пушкарницама, пијаце, каравансераје, сокаке, рибњаке... Нестао је Јерушалаим — велики град, као да га никада није ни било на свету. Све је прогутала тмина која је преплашила све живо у Јерушалаиму и околини. Чудновати облак је долетео од мора у смирај дана, четрнаестог дана пролећњег месеца нисана. |
| The cloud had already spilled its belly onto Bald Skull, where the executioners had hastily pierced the condemned men, it had broken over the temple in Yershalaim, coursed down its hills in steamy rivulets, and flooded the Lower City. The cloud gushed through windows and chased people indoors from the winding streets. It was slow to release its moisture and at first gave off only light. Whenever fire ripped through the steamy black brew, the great hulk of the temple with its glistening scaly roof soared out of the pitch darkness into view. But the fire was extinguished in an instant, and the temple again sank into the dark abyss. It leapt out several times, only to fall back again, and each time its fall was accompanied by the thunder of catastrophe. | Он је већ притиснуо својим трбухом Ћелаво брдо, притиснуо храм у Јерушалаиму, пустио се задимљеним бујицама са његовог брега и преплавио Доњи град. Уливао се у прозорчиће и терао са кривудавих улица људе у куће. Није хитао да испусти своју влагу, и само је испуштао светлост. и чим би задимљену црну чорбу просекао огањ, из паклене помрчине би увис узлетела громада храма са светлуцавом крљушти крова. Али, и огањ би се гасио у магновењу, те је и храм тонуо у мрачном бездану. Неколико пута је искакао из њега и поново пропадао, и сваки пут је то пропадање било праћено грмљавином катастрофе. |
| Other quivering flashes of light summoned from the abyss the palace of Herod the Great that stood opposite the temple on the western hill, and its fearsome eyeless golden statues soared up into the black sky with their arms extended. | Друга треперава светлуцања извлачила су из бездана палату Ирода Великог, која се налазила насупрот храму на западном брегу, и страшнe златнe статуе без очију узлетале су у црно небо, пружајући руке ка њему. |
| But the heavenly fire hid once again, and heavy claps of thunder drove the golden idols back into the darkness. | Али поново би се сакрио небески огањ, и тешки удари грома су сатеривали златне идоле у тмину. |
| The downpour broke out unexpectedly, and then the thunderstorm turned into a hurricane. On the very spot near the marble bench in the garden where the procurator had conversed with the high priest around noontime, there was a crack of thunder like a canon shot, and a cypress tree broke in two like a cane. Mingling with watery dust and hail, torn roses, magnolia leaves, small twigs, and sand swept through the colonnade onto the balcony. The hurricane scourged the garden. | Пљусак је почео изненада, а онда се непогода претворила у ураган. На онам истом месту где су око подне, у близини мермерне клупе у врту, разговарали прокуратор и првосвештеник, ударац који је личио на топовски пуцањ преломио је чемпрес као трску. Заједно са воденим прахом и градом, међу стубове на балкону падале су покидане руже, лишће магнолије, ситне гранчице и песак. Ураган је мучио врт. |
| At this time there was only one man under the colonnade, and that man was the procurator. | У том тренутку се под стубовима налазио један једини човек, а тај човек је био прокуратор. |
| Now he was not sitting in his chair, but was instead reclining on a couch next to a low table set with food and jugs of wine. Another couch, unoccupied, stood on the other side of the table. A red puddle, which looked like blood and had not been cleaned up, was spreading out from under the procurator's feet and in it were pieces of a broken jug. The servant, who had been setting the table before the storm, had become flustered by the procurator's stare and upset that he had displeased him in some way, and the procurator, angry at the servant, had smashed the jug on the mosaic floor, saying, | Сада није седео у фотељи, већ је лежао на лежаљци крај онижег малог стола са јестивом и вином у крчазима. Друга лежаљка, празна, налазила се са друге стране стола. Испод прокураторових ногу била је неизбрисана црвена, као од крви, бара и разбацани комади разбијеног крчага. Слуга, који је пред непогоду постављао сто за прокуратора, збунио се из неких разлога од његовог погледа, узбудио што му нечим није угодио и прокуратор је, наљутивши се, разбио крчаг о под од мозаика, рекавши: |
| "Why don't you look me in the eye when you serve me? Have you stolen something?" | — Зашто у лице не гледаш кад служиш? Да ниси нешто украо? |
| The African's black face turned gray, mortal terror appeared in his eyes, he began to tremble, and almost broke the other jug; but for some reason the procurator's anger subsided as quickly as it had flared up. Just as the African was about to pick up the broken pieces and wipe up the puddle, the procurator waved him away, and the slave ran off. And the puddle remained. | Црно лице Африканца је посивело, у очима му се појавио самртни страх, задрхтао је и умало није разбио и други крчаг, али је прокураторов гнев из неких разлога нестао исто онако брзо као што је и наишао. Африканац је појурио да покупи комадиће и обрише бару, али је прокуратор махнуо руком и роб је побегао. А бара је остала. |
| Now, as the hurricane raged the African huddled near a niche, which held a statue of a white naked woman bowing her head—the African was afraid of showing himself at the wrong moment, yet also fearful lest he miss the procurator's summons. | Сада се Африканац за време урагана крио крај нише у којој се налазила статуа беле наге жене повијене главе, страхујући да у незгодан час не доспе прокуратору на очи, а истовремено се бојећи да не пропусти тренутак када га овај позове. |
| Reclining on his couch in the semidarkness of the storm, the procurator poured himself some wine, drank it in long gulps, and reached occasionally for the bread, crumbling it, and swallowing it in small pieces. Now and again he would suck on an oyster, chew on a slice of lemon, and then take another drink. | Лежећи на лежаљци у сумраку од непогоде, прокуратор је сам себи наливао вино у пехар, пио га дугим гутљајима, повремено узимао хлеб, дробио га, гутао у малим залогајима, с времена на време би исисао по коју остригу, жвакао лимун и поново пио. |
| Were it not for the roar of the water, the claps of thunder that threatened to smash in the palace roof, the clatter of hail that pounded against the balcony steps, it might have been possible to hear the procurator mumbling something as he talked to himself. And if the intermittent flickers of heavenly fire had been transformed into a steady light, an observer might have been able to see that the procurator's face, its eyes inflamed by wine and by recent bouts of insomnia, expressed impatience, that the procurator was not only gazing at the two white roses, which had drowned in the red puddle, but was constantly turning his face toward the garden and the onslaught of watery dust and sand, that he was waiting for someone, waiting impatiently. | Да није пљуштала вода, да нису пуцали громови који су, чинило се, претили да спљоште кров палате, да није ударао град који је добовао по степеницама балкона, могло би се чути како прокуратор нешто мрмља разговарајући сам са собом. А да се краткотрајно титрање небеске ватре могло претворити у сталну светлост, посматрач би могао да види како прокураторово лице, очију поцрвенелих од скорашњих несаница и вина, изражава нестрпљење, да прокуратор не гледа само две беле руже, потопљене у црвеној бари, већ да стално окреће лице према врту у сусрет воденом праху и песку, да некога чека, нестрпљиво чека. |
| A short time passed, and the veil of water before the procurator's eyes began to thin. As fierce as the hurricane had been, it was growing weaker. Branches no longer cracked and fell The claps of thunder and flashes of lightning became less frequent. The violet coverlet with the white trim that had been floating above Yershalaim was gone, and all that remained was an ordinary gray, rear-guard cloud. The thunderstorm was moving out to the Dead Sea. | Прошло је извесно време, и водени застор пред прокураторовим очима почео је да се проређује. Ма колико да је ураган био јак, он је постепено јењавао. Гране више нису пуцале нити падале. Удари грома и муње постајали су ређи. Над Јерушалаимом више није пловио љубичасти покров са белом ивицом, већ обичан сив облак одступнице. Непогода се удаљавала ка Мртвоме мору. |
| Now it was possible to hear the separate sounds of the rain and of the water as it streamed through the gutters and down the steps of the staircase which the procurator had traversed earlier that day when he had gone to announce the sentence in the square. And finally the gush of the fountain could be heard, which earlier had been drowned out. It was growing lighter. Dark-blue windows began to appear in the gray veil that was sweeping eastward. | Сада је већ могао добро да се разазна и шум кише и шум воде која се сливала жлебовима и директно низ степенице, оне исте којима је тог дана силазио прокуратор да би на тргу објавио пресуду. А на крају се зачула и дотле заглушена фонтана. Бивало је светлије. У сивом застору, који је одлазио према истоку, појавиле су се плавичасте пукотине. |
| Then from afar, breaking through the patter of the now utterly feeble drizzle, the faint sounds of trumpets and the clatter of several hundred hooves reached the procurator's ears. Hearing those sounds, the procurator shifted position, and his face became animated. The ala was returning from Bald Mountain. Judging by the sound, it was moving across the square where the sentence had been pronounced. | Тада су из даљине, пробијајући се кроз добовање већ сасвим слабе кише, до прокураторових ушију допрли слаби звуци труба и клопарање неколико стотина копита. Зачувши то, прокуратор се померио и лице му је живнуло. Ала се враћала са Ћелавог брда и, судећи по звуку, пролазила је преко оног истог трга на коме је била објављена пресуда. |
| At last the procurator heard both the long-awaited footsteps, and the shuffling on the staircase that led to the garden's upper terrace right in front of the balcony. The procurator craned his neck, and his eyes began to sparkle with joy. | Најзад је прокуратор зачуо и дуго очекиване кораке, и шљапкање па степеницама које су водиле у горњи врт, пред самим балконом. Прокуратор је издужио врат и очи су му засјале изражавајући радост. |
| The first thing to appear between the two marble lions was a head in a hood, followed by a drenched man in a cloak that stuck to his body. It was the same man who had had a hushed conversation with the procurator in a darkened room of the palace before the pronouncement of the sentence and who, during the execution, had sat on a three-legged stool, playing with a twig. | Између два мермерна лава појавила се прво глава са капуљачом, а затим и потпуно мокар човек у плашту који му се прилепио уз тело. Био је то онај исти човек који се пред изрицање пресуде нешто дошаптавао са прокуратором у замраченој одаји дворца и који је за време погубљења седео на троношцу, поигравајући се штапићем. |
| Heedless of the puddles, the man in the hood cut across the garden terrace, stepped onto the mosaic floor of the balcony, and, raising his arm, said in a pleasant, high-pitched voice, "Health and happiness to the Procurator!" The newcomer spoke in Latin. | Не обазирући се на баре, човек са капуљачом је пресекао врт, ступио на мозаик балкона и, подигнувши руку, рекао високим пријатним гласом: — Нека је прокуратор здрав и весео. — Човек је говорио латински. |
| "Gods!" exclaimed Pilate. "You haven't a dry thread on you! What a hurricane! Eh? Please go to my room. Do me the favor of changing into dry clothes." | — Богови! — узвикнуо је Пилат. — Па на вама ни кончић није сув! Какав ураган? А? Молим вас да одмах одете у моје одаје. Пресвуците се, учините ми то. |
| The visitor threw off his hood, revealing his completely soaked head, his hair plastered to his forehead, and with a polite smile on his cleanshaven face, he began to refuse a change of clothes, assuring the procurator that a little rain would cause him no harm. | Придошлица је смакао капуљачу и открио потпуно мокру главу и слепљену косу на челу и, учтивим осмехом на обријаном лицу, почео да одбија да се пресвуче тврдећи да кишица не може ништа да му нашкоди. |
| "I won't hear of it," replied Pilate. He clapped his hands and summoned the servants, who had been hiding from him, to attend to the visitor's needs, and then to serve hot food at once. The procurator's visitor required very little time to dry his hair, change his clothes and footwear, and tidy up in general, and he soon appeared on the balcony steps in dry sandals, a dry crimson military cloak, and with his hair smoothed down. | — Ни да чујем — одговорио је Пилат и лупио дланом о длан. Тиме је позвао слуге које су се криле од њега, и наредио им да се побрину за придошлицу, а одмах затим да изнесу топло јело. Да осуши косу, пресвуче се и уопште се уреди, прокураторовом госту је било потребно врло мало времена, и он се ускоро појавио на балкону у сувим сандалама, сувом војном пурпурном плашту и зачешљане косе. |
| By this time the sun had returned to Yershalaim, and before departing to sink into the Mediterranean, it sent its farewell rays to the city detested by the procurator and gilded the balcony steps. The fountain had revived completely and was gurgling at full strength, the pigeons had come out on the sand, and were cooing and hopping over the broken twigs, and pecking at something in the wet sand. The red puddle had been mopped up, the pieces of broken pottery had been cleared away, and meat was steaming on the table. | У то доба се већ и сунце вратило у Јерушалаим и, пре него што ће да оде и утонe у Средоземном мору, оно је слало опроштајнe зраке граду који је прокуратор мрзео, и позлаћивало је степенице балкона. Фонтана је потпуно оживела и распевала се из све снаге, голубови су се спустили на песак, гугутали су, прескакали преко сломљеног грања, нешто кљуцали у мокром песку. Црвена бара је била обрисана, комадићи крчага уклоњени, на столу се пушило месо. |
| "I await, the Procurator's orders," said the visitor, approaching the table. | — Слушам прокураторова наређења — рекао је придошлица, прилазећи столу. |
| "But you will hear none until you sit down and have some wine," replied Pilate courteously, indicating the other couch. | — Али ништа нећете чути док не седнете и не попијете вино — љубазно је одговорио Пилат и показао другу лежаљку. |
| The visitor reclined, and a servant poured deep red wine into his cup. Another servant leaned carefully over Pilate's shoulder and filled the procurator's cup. When this was done, the latter signalled both servants to leave. | Гост је прилегао, слуга му је у пехар налио густо црвено вино. Други слуга, опрезно се нагнувши преко Пилатовог рамена, напунио је прокураторов пехар. После тога је овај покретом руке удаљио обе слуге. |
| While the visitor ate and drank, Pilate, sipping his wine, watched his guest with narrowed eyes. The man who had appeared before Pilate was middle-aged, with a very pleasant, round, well-groomed face with a fleshy nose. His hair was of indeterminate color. Now as it dried, it grew lighter. It would have been hard to guess the visitor's nationality. The main thing that defined his face was probably its good-natured expression, an expression belied, however, by his eyes, or, more precisely, not by the eyes themselves, but by the way the visitor looked at his interlocutor. Usually the visitor concealed his small eyes beneath their somewhat odd, puffy-looking lids. A benign slyness shone in the slits of his eyes when he did this. One had to suppose that the procurator's guest was a man inclined to humor. But the humor gleaming in the slits of his eyes would occasionally be banished, when the present guest of the procurator would open his eyelids wide and stare suddenly and directly at his interlocutor, as if he were trying to locate some imperceptible spot on his nose. This would last only for a moment, after which his eyelids would drop again, the slits would reappear, and they would shine again with the same good will and sly intelligence. | Док је придошлица пио и јео, Пилат је, пијуцкајући вино, посматрао свог госта кроз полузатворене капке. Човек који је дошао Пилату био је средњих година, с веома пријатним овалним и чистим лицем, и меснатим носом. Коса му је била неке неодређене боје. Сада, док се сушила, постајала је све светлија. Националност придошлице било је тешко одредити. Оно основно, што је карактерисало његово лице, била је доброћудност, коју су, уосталом, реметиле само очи или, тачније, не очи, већ начин на који је придошлица гледао саговорника. Своје ситне очи он је обично држао под полузатвореним, мало чудноватим, као натеклим капцима. Тада је у прорезима између капака зрачила блага препреденост. По свему судећи прокураторов гост волео је хумор. Али повремено, потпуно одстранивши овај искричави хумор из прореза, данашњи прокураторов гост би широко отварао очи и погледао свог саговорника изненада и нетремице, као да намерава да што пре види некакву неприметну мрљу на саговорниковом носу. То би потрајало који трен, а после тога би се капци поново спуштали, прорези се сужавали, и у њима би поново светлуцали доброћудност и препреден ум. |
| The visitor did not refuse a second cup of wine, swallowed several oysters with obvious pleasure, sampled the boiled vegetables, and ate a piece of meat. | Придошлица није одбио ни другу чашу вина, с очигледним задовољством је прогутао неколико острига, пробао барено поврће, појео комад меса. |
| After eating his fill, he praised the wine, "A superb wine, Procurator. Is it a Falernum?" | Пошто се најео, похвалио је вино: — Изврсна лоза, прокураторе, али то није »Фалерно«? |
| "A thirty-year-old Cecubum," replied the procurator amiably. | — »Цекуба«, тридесетогодишње — љубазно је одговорио прокуратор. |
| The guest pressed his hand to his heart, declined any more food and said he was full. Then Pilate filled his own cup, and his guest did the same. Both of them poured some of their wine onto a platter with the meat, and, raising his cup, the procurator said in a low voice, | Гост је принео руку срцу, одбио да још нешто поједе изјавивши да је сит. Тада је Пилат напунио свој пехар; гост је урадио то исто. Обојица су одлила мало вина из својих пехара у тањир са месом и прокуратор је рекао гласно, дижући пехар: |
| "To us, to you, Caesar, father of the Romans, dearest and best of men!" | — За нас, за тебе, цезаре, оче Римљана, најдражи и најбољи од свих људи! |
| After this they drank their wine, and the Africans cleared the table of food, leaving just the fruit and the jugs. Once again the procurator signalled the servants to leave, and he and his guest were left alone under the colonnade. | После тога испили су вино, а Африканци су уклонили са стола јела, оставивши на њему воће и крчаге. Прокуратор је поново покретом руке удаљио слуге, и остао сам са својим гостом под стубовима. |
| "And so," Pilate began softly, "what can you tell me of the mood in the city?" | — Дакле — почео је тихо Пилат — шта бисте могли да ми кажете о расположењу у овоме граду? |
| Involuntarily, he turned his gaze to the place beyond and below the garden terraces, where the colonnades and flat roofs were being gilded by the sun's last rays. | И нехотице је управио свој поглед тамо где су иза тераса врта, доле, догоревале и колонаде и равни кровови, позлаћени последњим зрацима. |
| "I believe, Procurator," replied the guest, "that the mood in Yershalaim is now satisfactory." | — Сматрам, прокураторе — одговорио је гост — да је расположење у Јерушалаиму сада задовољавајуће. |
| "So we can count on there being no more disturbances?" | — Тако да се може јамчити да до нереда више неће доћи? |
| "We can count," replied the guest, looking affectionately at the procurator, "on only one thing in this world—the power of the mighty Caesar." | — Може се јамчити — умилно гледајућн прокуратора, одговорио је гост — само једна ствар на свету - а то је моћ великог цезара. |
| "May the gods grant him long life," joined in Pilate immediately, "and universal peace." After a brief silence he continued, "So you think we can have the troops withdrawn?" | — Нека му богови подаре дуг живот — одмах је прихватио Пилат — и општи мир. Поћутао је мало и наставио: — Значи, ви сматрате да војска сада може да се повуче? |
| "I think that the Lightning Cohort can be withdrawn," replied the guest, adding, "But it would be a good idea if it marched around the city as it left." | — Сматрам да кохорта Муњевитог може да оде — одговорио је гост и додао: — Не би било лоше када би она, за опроштај, продефиловала по граду. |
| "A very good idea," the procurator agreed, "I shall have the Lightning Cohort withdrawn the day after tomorrow, and I myself shall leave—and I swear to you by the Feast of the Twelve Gods, and by the Lares—I would have given a great deal to have been able to leave today!" | — Врло добра идеја — одобрио је прокуратор — прекосутра ћу је послати и сам ћу отићи и - кунем вам се гозбом дванаест богова, ларима се кунем - дао бих не знам шта када бих могао да то учиним још колико данас. |
| "The Procurator does not like Yershalaim?" queried the guest good-humoredly. | — Прокуратор не воли Јерушалаим? — доброћудно је упитао гост. |
| "Have mercy on me," exclaimed the procurator, smiling, "There is no more hopeless place on earth. To say nothing of the climate! I get sick every time I am forced to come here. But that alone would not be so bad. It's these holidays—magicians, sorcerers, wizards, these hoards of pilgrims... Fanatics, fanatics! Look at the trouble caused by this messiah alone, who they've suddenly started waiting for this year! Every minute expecting to have to witness some ghastly bloodbath. Constantly having to transfer troops around, reading accusations and denunciations, half of which are written against you yourself! You will agree, that's tedious. Oh, if weren't for the imperial service!..." | — Али молим вас — узвикнуо је прокуратор осмехујући се — нема очајнијег места на земљи. Да не говорим о природи! Разболим се сваки пут када морам овамо да дођем. Али то је пола невоље. Али ови празници, магови, врачеви, чаробњаци, ове гомиле богомољаца!. .. Фанатици, фанатици! Шта је значио само тај месија кога су наједном почели да ишчекују ове године! Сваког тренутка очекујеш да будеш сведок најнепријатнијег крвопролића. Стално размештати војску, читати пријаве и доставе, од којих је половина написана против тебе лично! Морате прнзнати да то досади. О, када не би било императорске службе!... |
| "Yes, the holidays here are difficult," agreed the guest. | — Да, празници су овде тешки — сложио се гост. |
| "With all my heart I wish them to be over soon," added Pilate vigorously. "Then I shall at last be able to return to Caesarea. Can you believe that this absurd construction of Herod's,"—the procurator waved his hand at the colonnade to show that he was referring to the palace— "is positively driving me out of my mind. I cannot bear to spend the night here. No stranger piece of architecture has ever been seen! But let's get back to business. First of all, is that damned Bar-rabban causing you any concern?" | — Од свег срца желим да се што пре заврше — енсргично је додао Пилат. — Пружиће ми се на крају могућност да се вратим у Кесарију. Верујете ли да ме ово безумно здање Иродово — прокуратор је махнуо руком дуж колонаде, тако да је било јасно да говори о палати — доводи до потпуног лудила. Не могу у њему да ноћивам. Свет није видео чудноватију архитектуру. Али да се вратимо на ствар. Пре свега, зар вас тај проклети Вараван не узнемирава? |
| Here the guest looked at the procurator's cheek with that peculiar stare of his. But the procurator was gazing off into the distance with a bored expression, frowning with distaste and contemplating that part of the city which lay at his feet and was fading into the dusk. The guest's stare also faded, and his eyelids drooped. | Тад је гост и упутио свој нарочити поглед према прокураторовом образу. Али овај је очима пуним досаде гледао у даљину, гадљиво се мрштио и посматрао део града који му је лежао под ногама и гасио се у предвечерју. Угасио се и поглед госта, и капци су му се спустили. |
| "One must assume that Bar is now as harmless as a lamb," began the guest, wrinkles appearing on his round face. "It's awkward for him to rebel now." | — Надајмо се да је бар сада безопасан као јагње — проговорио је гост, и боре су се појавиле на његовом овалном лицу. — Незгодно му је да сада диже побуну. |
| "Because he's too famous?" asked Pilate with a laugh. | — Сувише се прочуо? — упитао је Пилат смешкајући се. |
| "As always, the Procurator shows a subtle grasp of the issue!" | — Прокуратор, као и увек, одлично схвата у чему је ствар. |
| "But, in any case," the procurator noted with concern, raising a long, slender finger that bore a ring with a black stone, "it will be necessary to..." | — Али, у сваком случају — забринуто је приметио прокуратор, и танак дугачак прст са црним каменом у прстену подигао се увис — биће потребно... |
| "Oh, the Procurator can rest assured that so long as I am in Judea, Bar will not take a step without me being at his heels." | — О, прокуратор може бити сигуран да, све док сам ја у Јудеји, Вараван нећe начинити ниједан корак, а да нe буде праћен. |
| "Now I am calm, as, by the way, I always am when you are here." | — Сада сам миран, као што сам, уосталом, увек миран када сте ви овде. |
| "The Procurator is too kind!" | — Прокуратор је сувише добар! |
| "And now please tell me about the execution," said the procurator. | — А сада вас молим да ме обавестите о погубљењу — рекао је прокуратор. |
| "What is it precisely that interests the Procurator?" | — А шта управо занима прокуратора? |
| "Were there no attempts by the crowd to express their outrage? That's the main thing, of course." | — Да ли је гомила покушала да изрази гнев? То је, разуме се, најважније. |
| "None," replied the guest. | — Није — одговорио је гост. |
| "Very good. Did you yourself establish that death had occurred?" | — Врло добро. Да ли сте лично констатовали да су мртви? |
| "The Procurator can be sure of that." | — Прокуратор може бити сигуран у то. |
| "And tell me... were they given a drink before being hanged on the posts?" | — Реците... да ли су им давали напитак пре него што су обешени о стубове? |
| "Yes. But he," here the guest closed his eyes, "refused to drink anything." | — Јесу. Али он је — ту је гост затворио очи — одбио да га попије. |
| "Whom do you mean?" asked Pilate. | — Ко то? — упитао је Пилат. |
| "Forgive me, Hegemon!" exclaimed the guest. "Did I not give his name? Ha-Notsri." | — Извините, хегемоне! — узвикнуо је гост — нисам рекао име? Ханоцри. |
| "Madman!" said Pilate, grimacing for some reason. A vein twitched under his left eye. "Dying from exposure to the sun! Why refuse what is allowed by the law? How did he express his refusal?" | — Лудак! — рекао је Пилат, правећи из неких разлога гримасе. Под левим оком му је заиграла жила — умирати печен сунцем! Зашто одбијати оно што припада по закону? Којим је речима то одбио? |
| "He said," replied the guest, again closing his eyes, "that he was grateful and cast no blame for the taking of his life." | — Рекао је — поново затварајући очи, одговорио је гост — да се захваљује и да не окривљује због тога што му је одузет живот. |
| "On whom?" asked Pilate in a hollow voice. | — Кога? — пригушено је упитао Пилат. |
| "That he did not say, Hegemon." | — То он, хегемоне, није рекао. |
| "Did he try to preach anything in front of the soldiers?" | — Да ли је покушавао нешто да проповеда у присуству војника. |
| "No, Hegemon, he was not talkative on this occasion. The only thing he said was that he considered cowardice one of the worst of all human vices." | — Не, хегемоне, овог пута није био благоглагољив. Једино је рекао да кукавичлук сматра најгорим од свих људских порока. |
| "What made him say that?" the guest heard a suddenly cracked voice say. | — На шта је при томе мислио? — гост је зачуо глас који је изненада напукао. |
| "There is no way of knowing. His behavior was strange in general, as it always was, I might add." | — Није се могло разумети. Он се уопште понашао чудновато, као и увек, уосталом. |
| "What was strange about it?" | — Шта је било чудновато? |
| "He kept trying to look those around him in the eyes and he kept smiling a distracted kind of smile." | — Стално је покушавао да погледа у очи час једном, час другом човеку око себе и при томе се стално осмехивао некаквим изгубљеним осмејком. |
| "Nothing else?" asked the hoarse voice. | — И ништа више? — упитао је промукао глас. |
| "Nothing else." | — Ништа више. |
| The procurator banged his cup as he poured himself more wine. After draining it to the dregs, he began speaking, | Прокуратор је звекнуо пехаром, наливајући себи вино. Испивши га надушак, проговорио је: |
| "This is the fact of the matter: although we have been unable—at least for the present—to locate any of his disciples or followers, we should not assume that there are none." | — Ствар је у овом: мада не можемо да откријемо - бар за сада - било какве његове присталице или следбенике, ипак се не може јамчити да их уопште нема. |
| The guest listened attentively, his head bowed. | Гост је пажљиво слушао, сагнувши главу. |
| "And so, to avoid surprises of any kind," continued the procurator, "immediately and without any fuss, please make the bodies of all three executed men disappear from the face of the earth and bury them quietly and in secret so that neither hide nor hair of them remains." | — И, да бисмо избегли било каква изненађења — наставио је прокуратор — молим вас да одмах и без икакве буке уклоните са земље тела све тројице погубљених и да их сахраните у највећој тајности и тишини, тако да се о њима више никада и ништа не чује. |
| "Yes, Hegemon," said the guest, and rose, saying, "In view of the complexity and seriousness of this matter, permit me to leave right away." | — Разумем, хегемоне — рекао је гост и устао, са речима: — Пошто је посао сложен и одговоран, допустите ми да одмах пођем. |
| "No, sit down for a while longer," said Pilate, gesturing to his guest to stay. "There are two other matters. First—your vast accomplishments in the highly demanding post of chief of the secret service for the procurator of Judea afford me the pleasant opportunity of informing Rome of that fact." | — Не, седите још мало — рекао је Пилат, покретом руке заустављајући свог госта — остала су још два питања. Друго је - ваше огромне заслуге у веома тешком послу на положају начелника тајнe службе при прокуратору Јудеје пружају ми пријатну могућност да о томе известим Рим. |
| Here the visitor's face turned pink, he got up and bowed to the procurator, saying, | Ту се лице госта заруменело, он је устао и поклонио се прокуратору са речима: |
| "I am merely doing my duty as a member of the imperial service!" | — Вршим само своју дужност у императоровој служби. |
| "But I would like to request," continued the Hegemon, "that if you are offered a transfer with a promotion, that you refuse it and stay here. I do not wish to lose you on any account. Let them find some other way to reward you." | — Али ја бих хтео да вас замолим — наставио је хегемон — ако вам понуде премештај одавде уз унапређење, да га одбијете и останете овде. Нипошто не бих хтео да се растанем од вас. Нека вас награде на неки други начин. |
| "I am happy to serve under you, Hegemon." | — Срећан сам да служим под вашом командом, хегемоне. |
| "I am very glad to hear that. And so, to turn to the other matter. It concerns that, what's his name... Judas of Kerioth." | — То ми је драго. Дакле, треће питање. Оно се тиче оног... како се зваше... Јуде из Кириата. |
| Here the guest gave the procurator that stare of his, and then, as usual, extinguished it. | Тада је гост упутио прокуратору свој поглед и одмах га је, како и приличи, угасио. |
| "They say," continued the procurator, lowering his voice, "that he allegedly received money for welcoming that crazy philosopher into his house." | — Кажу да је он — спустивши глас, наставио је прокуратор — тобоже добио новац због тога што је тако гостољубиво дочекао у свом дому тог безумног филозофа. |
| "Will receive," the chief of the secret service gently corrected the procurator. | — Добиће — тихо је исправио Пилата начелник тајне службе. |
| "And is it a large sum?" | — А да ли је сума велика? |
| "No one can know that, Hegemon." | — То нико не може знати, хегемоне. |
| "Even you?" asked the Hegemon, his astonishment an expression of praise. | — Чак ни ви? — својим запрепашћењем изражавајући похвалу, рекао је хегемон. |
| "Alas, even I," calmly replied the guest. "But 1 do know that he will receive the money this evening. He has been summoned today to Kaifa's palace." | — Авај, чак ни ја — мирно је одговорио гост — али да ће вечерас добити тај новац, то знам. Позван је вечерас у Каифин дворац. |
| "All, that greedy old man from Kerioth," remarked the procurator, smiling. "He is an old man, isn't he?" | — Ах, похлепни старац из Кириата приметио је прокуратор осмехујући се — јер он је старац? |
| "The Procurator is never wrong, but this time he is mistaken," replied the guest amiably. "The man from Kerioth is a young man." | — Прокуратор никада не греши, али је овога пута погрешио — љубазно је одговорио гост човек из Кириата је — младић. |
| "You don't say! Can you describe him to me? Is he a fanatic?" | — Ко би рекао! Да ли бисте могли да ми дате његову карактеристику? Фанатик? |
| "Oh, no, Procurator." | — О не, прокураторе. |
| "I see. Anything else?" | — Тако. И још нешто? |
| "He's very handsome." | — Веома је леп. |
| "And? Has he perhaps one particular passion?" | — И још? Можда има некакву страст? |
| "It's hard to have precise knowledge of everyone in this vast city, Procurator..." | — Тешко је познавати све до танчина у овоме огромном граду, прокураторе. |
| "Oh, no, no, Afranius! Don't underestimate your talents." | — О не, не, Афраније! Не умањујте своје заслуге! |
| "He does have one passion, Procurator." The guest paused briefly. "A passion for money." | — Он има једну страст, прокураторе. — Гост је направио кратку паузу. — Страст према новцу. |
| "And what is his occupation?" | — А чиме се бави? |
| Afranius raised his eyebrows, thought a moment, and replied, | Афраније је подигао поглед, размислио и одговорио: |
| "He works in a money-changer's shop that belongs to one of his relatives." | — Ради у мењачници једног свог рођака. |
| "Ah, yes, yes, yes, yes." Here the procurator fell silent, looked around to make sure there was no one on the balcony, and then said quietly, "The fact is today I received information that he will be murdered tonight." | — Ах тако, тако, тако. Ту је прокуратор ућутао, осврнуо се да види има ли неког на балкону, а онда тихо рекао: — Ево у чему је ствар - добио сам данас обавештење да ће га ноћас преклати. |
| Here the guest not only fixed the procurator with his gaze, he even held it there for a while, and then replied, | Овде гост не само да је бацио свој поглед на прокуратора већ га је мало и задржао на њему, а после тога одговорио: |
| "You have given too flattering an account of me, Procurator. In my opinion I do not deserve your recommendation. I have no such information." | — Ви сте се, прокураторе, сувише похвално изразили о мени. По моме мишљењу, ја нисам заслужио да о мени извештавате. Ја таква обавештења немам. |
| "You merit the highest possible reward," replied the procurator, "but such information does exist." | — Заслужили сте највећу награду — одговорио је прокуратор — али таква обавештења постоје. |
| "Dare I inquire who gave you this information?" | — Усуђујем се да упитам од кога су стигла та обавештења? |
| "Allow me not to disclose that for the moment, especially since the information is accidental, unclear, and unreliable. But it is my duty to foresee everything. That is my job, and more than anything else, I must trust my own intuition because it has never deceived me. According to the information I have, one of Ha-Notsri's secret friends, outraged by this money-changer's monstrous betrayal, has conspired with accomplices to kill him tonight, and to send the money he received for his betrayal back to the high priest with a note saying: 'I am returning your accursed money.' " | — Допустите ми да вам то за сада не кажем, тим пре што су она случајна, нејасна и непоуздана. Али, морам све да предвидим. Таква ми је дужност, а највише од свега морам да верујем свом предосећању, јер ме оно до сада још никада није преварило. Обавештења кажу да се неко од тајних пријатеља Ханоцрија, огорчен збрг чудовишне издаје овог мењача, договорио са својим једномишљеницима да га ноћас убију, а да новац, добијен за издају, подметну првосвештснику са цедуљом: »Враћам проклети новац!« |
| The head of the secret service gave the Hegemon no more of his sudden stares and continued listening to him with narrowed eyes, as Pilate continued, | Начелник тајне службе више није бацао на хегемона своје неочекиванe погледе, већ је наставио да га слуша зажмуривши, а Пилат је наставио: |
| "Do you think the high priest will find it pleasant to receive such a gift on the night of the holiday?" | — Замислите, хоће ли првосвештенику бити пријатно да ове празничне ноћи добије такав поклон? |
| "Not only will it not be pleasant," replied the guest, smiling, "but I believe it will cause a huge scandal, Procurator." | — Не само да ће му то бити непријатно — осмехнувши се, одговорио је гост — већ сматрам, прокураторе, да ће то изазвати велики скандал. |
| "And I share your opinion. That is why I want you to take care of this matter, that is, take every measure to insure the safety of Judas of Kerioth." | — И ја сам тог мишљења. Због тога вас молим да се побринете за то, то јест да предузмете све мере да Јуда из Кириата буде чуван. |
| "The Hegemon's command shall be executed," began Afranius, "but I must reassure the Hegemon: the villains' plot is extraordinarily difficult to carry out. After all, just think,"—as he spoke, the guest turned and continued—"they have to track him down, murder him, find out how much money he received, find a way of returning it to Kaifa, and do it all in one night? Today?" | — Хeгемоново наређење биће извршено — рекао је Афраније — али морам да умирим хeгемона: замисао ће злочинци необично тешко извести. Помислите само — гост се, говорећи, окренуо и наставио: — пратити човека, преклати га, па још и сазнати колико је добио, а уза све то још и бити тако вешт и вратити новац Каифи — све у истој ноћи? Данас? |
| "All the same, he will be murdered tonight," Pilate repeated stubbornly. "I'm telling you, I have a premonition! And my premonitions have yet to deceive me," whereupon a spasm passed over the procurator's face, and he briefly rubbed his hands. | — А ипак, њега ће данас преклати — упорно је понављао Пилат — предосећам, кажем вам! Још се није десило да ме предосећање превари — ту се на прокураторовом лицу појавио грч и он је протрљао руке. |
| "Yes, sir," obediently replied the guest, who then rose, stood up straight, and suddenly asked severely, "So, they'll murder him, Hegemon?" | — Разумем — покорно је одговорио гост, устао, исправио се и наједном грубо упитао: — Значи, преклаће га, хегемоне? |
| "Yes," replied Pilate, "and our only hope is your astonishing proficiency which so amazes everyone." | — Да одговорио је Пилат — и могу се ослонити само на вашу предузимљивост, која је одиста запањујућа. |
| The guest adjusted the heavy belt under his cloak and said, | Гост је поправио тежак опасач под плаштом и рекао: |
| "I have the honor of wishing you health and happiness." | — Част ми је да вам пожелим здравља и весеља. |
| "Ah, yes," Pilate exclaimed softly, "I almost forgot! I owe you money!" | — Ах, да — тихо је повикао Пилат — скоро сам сасвим и заборавио! Па ја сам вам дужан!... |
| The guest showed surprise. | Гост се запањио. |
| "Really, Procurator, you don't owe me anything." | — Заиста ми, прокураторе, ништа не дугујете. |
| "Yes I do! Remember the crowd of beggars when I entered Yershalaim... I wanted to throw them money, but I didn't have any, so I borrowed some from you." | — Како да не! При мом уласку у Јерушалаим, сетите се, гомила просјака... Хтео сам да им бацим ситниш, али га нисам имао, и узео сам га од вас. |
| "Oh, Procurator, that was such a trifle!" | — О прокураторе, то је ситница! |
| "Even trifles should be remembered." | — И ситнице треба памтити. |
| Pilate then turned, lifted his cloak, which was lying on the chair behind him, took a leather pouch out from underneath, and handed it to the guest. Bowing, the latter accepted it, and hid it under his cloak. | Пилат се тад окренуо, подигао плашт који је лежао на фотељи иза њега, извукао из њега кожну кесу и пружио је госту. Овај се поклонио, узимајући је, и стрпао под плашт. |
| "I shall expect your report," Pilate began, "on the burial and also on this matter of Judas of Kerioth tonight. You hear me, Afranius, tonight. The escort will be given orders to wake me as soon as you appear. I shall be expecting you." | — Чекам — проговорио је Пилат — извештај о погребу, а исто тако и о ономе Јуди из Кириата, још ноћас, чујете ли ме, Афраније, ноћас. Стражи ће бити наређено да ме пробуди чим се појавите. Чекам вас! |
| "It has been an honor," said the chief of the secret service, and he turned and left the balcony. A crunching sound was heard as he walked over the wet sand on the terrace, and then the shuffling of his sandals sounded on the marble surface between the two lions. Then his legs, torso, and finally, his hood disappeared from view. Only then did the procurator see that the sun had already set and twilight had come. | — Част ми је — рекао је начелник тајне службе и, окренувши се, отишао са балкона. Чуло се како му мокар песак у врту шкрипи под ногама, затим се чуо бат његових чизама по мермеру између лавова. После су му биле одсечене ноге, тело, а на крају је нестала и капуљача. тек тада је прокуратор видео да сунца више нема, и да се сумрак спустио. |