| Ivan's hoarse and solitary shout accomplished nothing. Two girls recoiled from him, and he heard the word "drunk." | Иванов усамљени, промукао узвик остао је без правих резултата. Некакве две девојке су устукнуле у страну, и он је зачуо реч »пијаница«. |
| "Ah, so you're in league with him?" shouted Ivan, becoming enraged, "What are you trying to do, make fun of me? Let me by!" | — А, ти си, значи, с њим у дослуху! — бесно је викнуо Иван — шта је, подсмеваш ми се? Пусти ме! |
| Ivan went to the right, and the choirmaster followed suit. Ivan went to the left, and the scoundrel did the same. | Иван је јурнуо удесно, и хоровођа удесно. Иван улево — а ова пропалица такође. |
| "Are you purposely trying to trip me up ?" screamed Ivan, furious. "I'll turn you over to the police too." | — Намерно ми се моташ око ногу? — разјарено је повикао Иван — тебе ћу ја предати милицији! |
| Ivan tried to grab the rascal by the sleeve, but missed and caught hold of nothing. The choirmaster seemed to have vanished into the ground. | Иван је покушао да ухвати неваљалца за рукав, али је промашио, и једноставно ништа није ухватио. Хоровођа као да је у земљу пропао. |
| Ivan groaned, looked off into the distance and saw the hateful stranger. He was already at the exit to Patriarch's Lane, and he wasn't alone. The more than dubious choirmaster had managed to catch up with him. And that wasn't all: the third member of the company, who had appeared out of nowhere, turned out to be a cat, big as a hog and pitch-black, like a crow, or like soot, and sporting a mustache like a reckless cavalryman's. The threesome set off down Patriarch's Lane, with the cat walking on his hind legs. | Иван се забезекнуо, бацио поглед у даљину и угледао мрског незнанца. Овај је већ био крај излаза у Патријаршијску уличицу, и уз то није био сам. Више него сумњиви хоровођа је стигао да му се придружи. Али. то није било све: трећи члан ове дпужине био је мачак, који се ту створио ко ће га знати одакле, огроман као нераст, црн као чађ или гачац, с изазовним коњаничким брковима, Тројка је пошла у Патријаршијску уличицу, при чему је мачак кренуо на задњим шапама. |
| Ivan rushed off in pursuit of the villains and soon realized that catching up with them was going to be very difficult. | Иван је појурио за злочинцима, и одмах се уверио да ће му бити веома тешко да их стигне. |
| The threesome tore down the lane in a flash and were on Spiridonovka. No matter how much Ivan quickened his pace, the distance between pursuer and pursued never shortened. Before the poet could realize what was happening, he had left the peaceful Spiridonovka behind, and found himself at Nikitsky Gates where his plight worsened. Here there was a huge crowd, and when Ivan ran into one of the passersby, he was showered with curses. It was here, moreover, that the villainous gang resorted to that favorite outlaw strategy—they split up and went in different directions. | Тројка је за трен ока пројурила уличицом и нашла се на Спиридоновки. Ма колико да је Иван убрзавао корак, растојање између њега и оних које је гонио није се смањивало. И песник није стигао ни да се освести, а већ се после тихе Спиридоновке нашао крај Никитске капије, где му је већ било много теже да их прати. Ту је већ била гужва. Иван је налетао на понеког пролазника, који би га изгрдио. А зликовачка дружина одлучила је уз то да овде примени омиљен бандитски метод — да се раздвоји. |
| With great agility the choirmaster corkscrewed himself into a moving bus going to Arbat Square, and disappeared. After losing one of the pack, Ivan focused all his attention on the cat. He saw the bizarre feline walk over to the steps of an "A" streetcar that was standing at the stop, rudely push aside a woman who let out a shriek, grab onto the handrail, and even try to thrust a ten-kopeck piece at the conductress through the window, open because of the heat. | Хоровођа је вешто у трку улетео у аутобус који је јурио ка Арбатском тргу и нестао. Изгубивши тако једног од оних које је гонио, Иван је усредсредио сву пажњу на мачка, и видео је како је овај чудновати мачак пришао папучици трамваја »А«, који је стајао на станици, дрско одгурнуо жену која је вриснула, ухватио се за ручицу и чак покушао да гурне у руку кондуктерки гривеник кроз прозор, који је био отворен због врућине. |
| The cat's behavior so amazed Ivan that he froze in his tracks next to a grocery store on the corner, only then to become even more amazed by the behavior of the conductress. As soon as she saw the cat climbing onto the streetcar, she began shouting with such fury that she shook all over, | Мачково понашање је до те мере запрепастило Ивана да је он остао скамењен крај бакалнице на углу и ту га је, по други пут, још више запрепастило кондуктеркино понашање. Ова је, чим је угледала мачка како покушава да се угура у трамвај, љутито, готово цептећи од беса повикала: |
| "Cats aren't allowed! No passengers with cats! Shoo! Get off, or I'll call the police!" | — Мачкама је забрањено! Са мачкама је забрањено! Шиц! Силази, иначе ћу милицију позвати! |
| But neither the conductress nor the passengers were amazed by the most important thing of all, namely, that a cat was not merely getting on a streetcar, which wasn't so bad, but that he intended to pay his fare! | Ни кондуктерку ни путнике није зачудила суштина ствари: то што мачак хоће да уђе у трамвај није било ни по јада, већ то што мачак хоће да плати карту. |
| The cat turned out to be not only a fare-paying beast, but a disciplined one as well. At the first yell from the conductress, he stopped in his tracks, got off the streetcar, and sat down at the stop, stroking his whiskers with his ten-kopeck piece. But no sooner did the conductress pull the cord and the streetcar start to move, than the cat did just what anyone who has been kicked off a streetcar and still has somewhere to go would do. He let all three cars go by, then jumped onto the coupler in back of the last one, grabbed on to a piece of tubing that stuck out of the back with his paw and sailed off, saving himself ten kopecks in the bargain. | Мачак је испао не само платежно способна већ и дисциплинована зверка. Чим је кондуктерка подвикнула, он је престао да се гура, сишао је са папучице и сео на станици трљајући гривеником бркове. Али, чим је кондуктерка повукла ремен за звоно и чим је трамвај кренуо, мачак је поступио као што би и свако други кад га не пуштају у трамвај, а он ипак мора да се превезе. Пропустивши поред себе сва троја кола скочио је на браник задњих кола, шапом се закачио за некакво црево које је вирило из каросерија, и одвезао се, уштедевши на тај начин гривеник. |
| Preoccupied with the revolting cat, Ivan almost lost track of the most important one of the three, the professor. But, fortunately, he had not managed to slip away. Ivan caught sight of his gray beret in the midst of the crowd swarming into Bolshaya Nikitskaya or Herzen Street. In the flash of an eye Ivan himself was there, but to no avail. Although he quickened his pace and began running at jogging speed, jostling pedestrians in the process, he never managed to get any closer to the professor. | Забављен гнусним мачором, Иван умало није изгубио из вида главног од тројице — професора. Али, на срећу, овај није успео да умакне. Иван је угледао сиви бере у гомили на почетку Велике Никитске или Херценове улице. За трен ока тамо је већ био и Иван. Али био је худе среће. Песник је и корак убрзавао, и трком трчао, гурајући пролазнике, па опет није смогао да се ни за сантиметар приближи професору. |
| However distraught he was, Ivan Nikolayevich could not help but be struck by the supernatural speed of the chase. Twenty seconds after leaving Nikitsky Gates, he was blinded by the lights on Arbat Square, and a few seconds after that, he was on a dark side street with sloping sidewalks, where he fell with a crash and hit his knee. Again a brightly lit thoroughfare—Kropotkin Street, then a side-street, then Ostozhenka and yet another side street, bleak, nasty, and poorly lit. It was here that Ivan Nikolayevich finally lost the man who was so important to him. The professor had vanished. | Колико год да је био пометен, Иван се ипак чудио натприродној брзини потере. Ни двадесет секунди од Никитске капије а Ивана Николајевича је већ заслепила светлост Арбатског трга. И још неколико секунди, и у некој тамној попречној улици с искривљеним тротоарима Иван Николајевич је треснуо и разбио колено. Опет осветљена магистрала — улица Кропоткина, затим попречна улица, па Остроженка и поново попречна улица, туробна, гадна и једва осветљена. И ту је Иван Николајевич коначно изгубио онога који му је био толико потребан. Професор је нестао. |
| Ivan Nikolayevich grew discouraged, but not for long. It suddenly hit him that the professor would definitely turn up in building No. 13, and without fail in apartment 47. | Иван Николајевич се збунио, али за кратко, јер је наједном схватио да професор неизоставно мора бити у згради број 13, и обавезно у стану број 47. |
| Ivan Nikolayevich tore through the entranceway and flew up the stairs to the second floor. He found the apartment immediately and rang the bell impatiently. He did not have to wait long because a little girl of five or so opened the door for him, and then went off without a word. | Улетевши у улаз, Иван Николајевич је устрчао на први спрат, одмах је нашао тај стан и почео нестрпљиво да звони. Није морао дуго да чека: врата је Ивану отворила нека петогодишња девојчица и, не питајући ништа придошлицу, одмах је некуда отишла. |
| The vast and extremely neglected entrance hall was dimly lit by a tiny corner lamp that hung from a ceiling black with dirt. A bicycle without tires hung on the wall, and on the floor there was an enormous iron-studded chest; on the shelf above the coatrack there was a winter hat, with long drooping earflaps. Behind one of the doors a booming masculine voice was angrily declaiming verses on the radio. | У огромном, потпуно запуштеном предсобљу, слабо осветљеном малом угаоном сијалицом под високом, црном од прљавштине таваницом, на зиду је висио бицикл без гума, стајала је огромна, окована гвожђем шкриња, а на полици над чивилуком зимска капа, и њени дугачки крајеви висили су са полице. Иза једних врата је снажан мушки глас из радио-апарата љутито извикивао нешто у стиховима. |
| Ivan Nikolayevich was not in the least bit flustered by these unfamiliar surroundings and headed straight for the hallway, reasoning thus, "Naturally, he's hidden himself in the bathroom." It was dark in the hallway, and as he bumped against the wall, Ivan saw a faint streak of light coming from under the doorway. He grabbed the doorknob and gave it a slight tug. The latch unfastened, and Ivan found himself precisely in the bathroom, and thought what luck that was. | Иван Николајевич се нимало није помео у непознатој средини, и јурнуо је право у ходник, умујући овако: »Он се, разуме се, сакрио у купатилу«. Ходник је био мрачан. Налећући на зидове, Иван је угледао слабу траку светлости испод једних врата, напипао је кваку и лако је притиснуо. Реза се одапела и Иван се нашао управо у купатилу и помислио како је имао среће. |
| But it wasn't the right kind of luck! The moist warmth of the bath enveloped Ivan, and in the light of the coals smouldering in the water heater, he could see large basins hanging on the wall and a bathtub, pitted with horrible black spots where the enamel had chipped off. There in the tub stood a naked woman, covered in soap and with a loofah in her hands. She squinted nearsightedly at Ivan's intruding figure, and clearly mistaking him for someone else in the hellish light, said softly and cheerily, | Али није имао онолико среће колико му је било потребно! Ивана је запахнула влажна топлота, и при светлости жара, који је тињао под казаном, опазио је огромна корита како висе на зиду, и каду са црним страшним мрљама тамо где је емајл био обијен. У тој је, ето, кади стајала гола грађанка, насапуњена и са конопљаним сунђером у руци. Кратковидо жмиркајућн погледала је Ивана и, очигледно се преваривши у пакленом осветљењу, рекла тихо и весело: |
| "Kiryushka! Quit fooling around! Have you gone out of your mind? Fyodor Ivanovich will be back any minute. Get out of here this instant!"—and she waved her loofah at Ivan. | — Кирјуша! Оканите се тога! Јесте ли полудели... Фјодор Иванович само што се није вратио. Напоље одавде, овога часа! — и замахнула је сунђером на Ивана. |
| It was an obvious misunderstanding, and Ivan Nikolayevich was, of course, to blame. But not wanting to admit it, he yelled reproachfully, "Whore!..."—and then somehow ended up in the kitchen. There was no one there. Standing silently on top of the stove in the semidarkness were a number of unlit primus stoves. A single ray of moonlight filtered through the dusty window, which had not been cleaned for years, and feebly illumined the corner, where amidst the dust and cobwebs hung a forgotten icon, the stubs of two wedding candles still sticking out of its case. Tacked to the wall beneath the large icon was a small paper one. | Неспоразум је био очигледан и кривац је био, наравно, Иван Николајевич. Али он то није хтео да призна, и узвикнувши прекорно: »Ах, развратнице!.. .«, однекуд се одмах нашао у кухињи. У њој није било никога, и на плотни штедњака стајало је у полумраку десетак угашених примуса. Један месечев зрак, пробивши се кроз прашњав, годинама неопран прозор, једва је осветљавао угао где је у прашини и паучини висила заборављена икона, а из њенога киота вирили су крајеви две венчане свеће. Под великом иконом је прибадачом била закачена мала — папирна иконица. |
| No one knows what thought possessed Ivan at that moment, only that he grabbed the paper icon and one of the candles before running out the back door. With these objects in hand, he left the strange apartment, mumbling in embarrassment over what had just happened to him in the bathroom, and wondering, despite himself, who the insolent Kiryushka might be and whether the repulsive hat with the earflaps belonged to him. | Нико не може знати шта је у том тренутку помислио Иван, али је, пре но што ће истрчати кроз споредан излаз, присвојио једну од тих свећа и папирну иконицу. Заједно са тим предметима он је напустио непознати стан, мрмљајући нешто, снебивајући се и при самој помисли на оно што је малочас доживео у купатилу, и нехотице се трудећи да погоди ко би могао да буде тај безочни Кирјуша, и да ли је његова она зимска капа — ушанка. |
| Ivan looked all around for the fugitive in the dreary, deserted back street, but he was nowhere to be seen. Then Ivan said to himself firmly, | У пустој тмурној споредној улици песник се осврнуо тражећи бегунца, али овога нигде није било. Тада је Иван одлучно рекао самоме себи: |
| "But, of course, he's on the Moscow River! Onward!" | — Па, разуме се, он је на Москви-реци! Напред! |
| Perhaps Ivan Nikolayevich should have been asked why he thought the professor was on the Moscow River and not somewhere else. But there was, alas, no one to ask him. The foul and odious street was completely deserted. | Требало би, по свој прилици, упитати Ивана Николајевича зашто сматра да се професор налази управо на Москви-реци, а не на неком другом месту. Али невоља је била у томе што није било никога ко би га то упитао. Одвратна споредна улица била је потпуно пуста. |
| In no time at all Ivan Nikolayevich could be seen on the granite steps of the amphitheater by the Moscow River. | У најкраћем могућем времену Иван Николајевич се могао видети на гранитним степеницама амфитеатра Москве-реке, |
| After taking off his clothes, Ivan entrusted them to a pleasant-looking fellow with a beard who was smoking a hand-rolled cigarette. Next to him was a torn, white Tolstoyan-style shirt and a pair of worn-down, unlaced shoes. Waving his arms in order to cool off, Ivan plunged into the water like a swallow. The water was so cold it took his breath away, and the thought even flashed through his mind that he might not be able to surface. But surface he did, and, puffing and snorting, his eyes bulging with terror, Ivan Nikolayevich began swimming in the black, oil-reeking water between the broken zigzags of light cast by the street-lamps along the bank. | Пошто се свукао, Иван је своје одело поверио неком пријатном брадоњи, који је пушио увијачу седећи крај поцепане беле толстовке и рашнираних излизаних ципела. Замахнувши рукама да би се мало охладио, Иван је у виду ласте скочио у воду. Дах му се пресекао, толико је ледена била вода, и чак му је кроз главу пролетела мисао да можда неће моћи да изрони на површину. Али изронио је и, дахћући и фркћући, очију избечених од ужаса, Иван Николајевич је почео да плива у црној води која је мирисала на нафту, између изломљених цикцакова приобалних фењера. |
| When a wet Ivan came tripping up the steps to the spot where the bearded fellow had been safeguarding his clothes, it soon became clear that not only the latter had been kidnapped, but the former as well, that is, the bearded fellow himself. Where the pile of clothes had been, there was now only a pair of striped long johns, a torn Tolstoyan-style shirt, a candle, a paper icon, and a box of matches. After shaking his fist at someone in the distance in a gesture of feeble outrage, Ivan proceeded to put on what had been left behind. | Када је мокри Иван доскакутао по степенипама до места на коме је брадоњи оставио одело да му чува. испоставило се да је украдено не само ово друго, већ и први, то јест и брадоња лично. Управо на ономе месту где је била хрпа од одела, нашао је пругасте дугачке гаће, исцепану толстовку, свећу, иконицу и кутију шибица. Пошто је у немоћном бесу припретио песницом некоме у даљини, Иван се оденуо у оно што му је било остављено. |
| It was then that two thoughts began to plague him: first, his MASSOLIT ID, which he was never without, was gone, and second, would he be able to walk around Moscow the way he was dressed without being stopped? Long underwear was a bit... True, it was nobody's business, but someone might make a fuss or try to stop him. | Тада су почеле да га узнемиравају две ствари: прво, нестала му је чланска књижица МАССОЛИТ-а, од које се никада није одвајао, и друго, хоће ли овакав моћи неометано да се креће по Москви? Ипак, у гаћама... Додуше, шта се то кога тиче, али да се ипак неко не закачи, или да га негде не задрже. |
