 
|
|
|
|
|
|
|
| VI | Поглавље 6 |
| Schizophrenia, as Predicted | ШИЗОФРЕНИЈА, КАКО ЈЕ И БИЛО РЕЧЕНО |
| IT was one-thirty in the morning when a man with a small pointed beard and a white coat entered the reception room of the famous psychiatric clinic that had recently been built outside of Moscow on the banks of the river. Three male nurses were keeping a vigilant eye on Ivan Nikolayevich who was sitting on the couch. The distraught poet Ryukhin was also present. The towels which had been used to tie Ivan Nikolayevich up were lying in a heap on the couch. Ivan Nikolayevich's arms and legs were free. | Када је у пријемно одељење познате психијатријске клинике, недавно саграђене у близини Москве на обали реке, ушао човек шиљате брадице и у белом мантилу, било је већ пола два ноћу. Три болничара нису ока спуштала са Ивана Николајевича, који је седео на отоману. Ту је био и крајње узбуђен песник Рјухин. Убруси којима је био увезан Иван Николајевич, лежали су у гомили на том истом отоману. Руке и ноге Ивана Николајевича биле су слободне. |
| When he saw the man walk in, Ryukhin turned pale, coughed, and said in a timid voice, "Hello, Doctor." | Када је угледао човека који је ушао, Рјухин је побледео, накашљао се и бојажљиво рекао: — Добро вече, докторе. |
| The doctor bowed to Ryukhin but in doing so, looked not at him, but at Ivan Nikolayevich. The latter was sitting completely still, with his eyebrows raised and an angry expression on his face. He did not stir even when the doctor walked in. | Доктор се наклонио Рјухину, али при томе није гледао њега, већ Ивана Николајевича. Овај је седео потпуно непомично, љутита лица, намргођен и није се чак ни померио када је доктор ушао. |
| "Doctor," began Ryukhin in a kind of conspiratorial whisper, looking timidly over at Ivan Nikolayevich, "this is the prominent poet Ivan Bezdomny... well, as you can see... we're afraid it might be a case of delirium tremens..." | — Ово је, докторе — због нечега је тајанственим шапатом почео да говори Рјухин, плашљиво се осврћући на Ивана Николајевича — познати песник Иван Бездомни... ето, видите ... бојимо се да није делиријум тременс... |
| "Has he been drinking heavily?" asked the doctor through his teeth. | — Је ли много пио? — промрсио је кроз зубе доктор. |
| "No, he did drink, but not enough to..." | — Не, да је пио - пио је, али не баш тако, да би... |
| "Has he been trying to catch cockroaches, rats, little devils, or running dogs?" | — Је ли хватао бубашвабе, пацове, ђаволке или псе који се врзмају? |
| "No," replied Ryukhin with a shudder. "I saw him yesterday and this morning too. He was completely fine..." | — Није — одговорио је стресавши се Рјухин. — Ја сам га јуче видео, а и јутрос. Био је потпуно здрав... |
| "And why is he in his underwear? Did they get him out of bed?" | — А зашто је у гаћама? Јесте ли га право из постеље извукли? |
| "That, doctor, is the way he arrived at the restaurant." | — Он је, докторе, такав у ресторан дошао... |
| "Aha, aha," said the doctor with great satisfaction. "And why the cuts and bruises? Did he get in a fight with somebody?" | — Аха, аха — задовољно је рекао доктор — а одакле му огреботине? Да се није тукао са неким? |
| "He fell off a fence, and then he hit someone in the restaurant... and there was someone else too..." | — Пао је са тарабе, а после је у ресторану ударио једног... и још којекога ... |
| "I see, I see, I see," said the doctor, and turning to Ivan, he added, "Hello!" | — Тако, тако, тако рекао је доктор и, окренувши се Ивану, додао: — Добро вече! |
| "Hello, you wrecker!" replied Ivan in a loud, angry voice. | — Здраво, саботеру — јетко и гласно одговорио је Иван. |
| Ryukhin felt so embarrassed that he could not even look at the polite doctor. But the latter was not in the least offended. He removed his glasses in a practiced, graceful manner, and after lifting the hem of his smock, he put the glasses in the back pocket of his trousers. He then asked Ivan, | Рјухин се толико посрамио да није смео да подигне очи и погледа љубазног доктора. Али овај се уопште није увредио, већ је навикнутим, вештим покретом скинуо наочаре и, задигавши пеш мантила, стрпао их у стражњи џеп панталона, а онда упитао Ивана: |
| "How old are you?" | — Колико вам је година? |
| "All of you can go to the devil!" Ivan bellowed rudely and turned away. | — Идите ви сви до ђавола, заиста — грубо је повикао Иван и окренуо се. |
| "But why are you angry? Have I said something unpleasant to you?" | — Зашто се љутите? Зар сам вам рекао нешто непријатно? |
| "I'm twenty-three," said Ivan excitedly, "and I'm going to file a complaint against all of you. You in particular, scum!" he said, addressing Ryukhin separately. | — Имам двадесет и три године — узбуђено је почео Иван — и жалићу се противу свих вас. А нарочито ћу се жалити на тебе, гњидо једна! — обратио се посебно Рјухину. |
| "And what is it you wish to complain about?" | — А због чега ћете се то жалити? |
| "That I, a healthy man, was seized and dragged by force to a madhouse!" Ivan replied angrily. | — Зато што су мене, здравог човека, ухватили и силом довукли у лудницу! — бесно је одговорио Иван. |
| Here Ryukhin took a good look at Ivan and turned cold: there was absolutely no sign of madness in his eyes. They had looked lackluster at Griboyedov, but now their customary clarity had returned. | Тада се Рјухин загледао у Ивана и следио се: у Ивановим очима није било ни трага од некаквог лудила. Од мутних, какве су биле у Грибоједову, оне су постале онe старе, бистре очи. |
| "My goodness!" thought Ryukhin in fright, "Can it be that he is completely normal? What nonsense this is! Whatever possessed us to drag him here? He's normal, normal, only his mug's been scratched up..." | »Добога!« — преплашено је помислио Рјухин »па он је стварно нормалан? Каква збрка! Доиста, зашто смо га довукли овамо? Нормалан је, нормалан, једино што му је њушка изгребана ...« |
| Sitting down on a gleaming white stool, the doctor began calmly, "You happen to be in a clinic, not an asylum, where no one will keep you if it is unnecessary." | — Ви се не налазите — мирно је проговорно лекар, седајући на бели табурет са сјајном ногом — у лудници, већ на клиници, где вас нико неће задржавати ако то није потребно. |
| Ivan Nikolayevich looked mistrustfully out of the corner of his eye but nonetheless muttered, "The Lord be praised! Finally there's one normal person among all the idiots, chief of whom is that booby and hack Sashka!" | Иван Николајевич га је неповерљиво погледао испод ока, али је ипак промрмљао: — Хвала ти, боже! Нашао се, најзад, неко нормалан међу идиотима, од којих је први клипан и ништак Сашка! |
| "Who is this Sashka-hack?" inquired the doctor. | — Ко је тај ништак Сашка? — упитао је лекар. |
| "He's right here," answered Ivan, pointing a dirty finger in Ryukhin's direction. | — Ево овај, Рјухин — одговорио је Иван и уперио прљави прст према Рјухину. |
| Ryukhin flared up in indignation, | Овај се зацрвенео од љутине. |
| "That's what I get instead of thanks!" he thought bitterly, "All because I was concerned about him! There's a bastard for you!" | »То ми је хвала!« — горко је помислио — »за то што сам саосећао с њим! Баш је, стварно, гад!« |
| "He has a typical kulak mentality," began Ivan Nikolayevich, who obviously felt an urge to expose Ryukhin, "and even worse, a kulak who tries very hard to masquerade as a proletarian. Look at his glum face and compare it to the sonorous verses he concocted for New Year's! Heh-heh-heh... 'Soar!' and 'Unfurl'... then take a look inside him and see what he's thinking in there... and you'll gasp!" And Ivan Nikolayevich let out a sinister laugh. | — Типичан кулак по својој психологији — рекао је Иван Николајевич, коме је очигледно наспело да покаже ко је Рјухин — и уз то — кулак који се маскирао у пролетера. Погледајте само његово кисело лице и упоредите га са оним звучним стиховима које је испевао за датум први. Хе, хе, хе... »Вините се!« и »Развијте се« ... а завирите му у душу, шта он тамо мисли... запањићете се! — И Иван Николајевич се мрачно насмејао. |
| Ryukhin was red, breathing heavily, and thinking of only one thing, that he had nursed a viper to his breast and shown kindness to someone who turned out to be a vicious enemy when put to the test. And worst of all, there was nothing he could do—you could hardly exchange insults with a madman, could you?! | Рјухин је тешко дисао, био је црвен у лицу и мислио је само једно, како је на грудима одгајио змију, како је саосећао са човеком који је испао, заправо, његов љути непријатељ. А што је најважније, ништа се није могло: неће се ваљда свађати са душевним болесником?! |
| "And why were you brought here?" asked the doctor after he had listened attentively to Bezdomny's accusations. | — А зашто су вас, у ствари, довели овамо? — упитао је доктор, пажљиво саслушавши оптужбе Бездомног. |
| "May they rot in hell, the blockheads! They grabbed me, tied me up in rags, and dragged me off in a truck!" | — Ђаво их однео, клипане једне! Дохватили ме, везали некаквим крпама и довукли овамо камионом! |
| "May I ask you why you went to the restaurant in your underwear?" | — Дозволите ми да вас упитам зашто сте у ресторан дошли само у доњем рубљу? |
| "There's nothing surprising in that," Ivan answered, "I went for a swim in the Moscow River, and someone took my clothes and left me this junk! I couldn't very well walk around Moscow naked! I put on what was available because I was in a hurry to get to the restaurant at Griboyedov." | — У томе нема ничега чудног — одговорио је Иван. — Отишао сам да се купам у Москви-реци, а тамо су ми здипили одело, а оставили ово ђубре! Нећу ваљда по Москви го да идем? Навукао сам оно што сам нашао, јер сам журио у ресторан код Грибоједова. |
| The doctor gave Ryukhin a quizzical look, and the latter mumbled gloomily, "That's the name of the restaurant." | Доктор је упитно погледао Рјухина, а овај је натмурено промрмљао: — Тако се зове ресторан. |
| "I see," said the doctor, "and why were you in such a hurry? Did you have a business meeting?" | — Аха — рекао је доктор — а зашто сте толико журили? Неки пословни састанак? |
| "I was trying to catch the consultant," answered Ivan Nikolayevich, looking around anxiously. | — Саветника хватам — одговорио је Иван Николајевич и узнемирено се осврнуо. |
| "What consultant?" | — Каквог саветника? |
| "Do you know Berlioz?" asked Ivan pointedly. | — Познајете ли Берлиоза? — упитао је Иван значајно. |
| "You mean the composer?" | — Је ли то ... композитор? |
| Ivan became flustered. | Иван се за тренутак помео. |
| "What does the composer have to do with it? Oh, I see. No, not the composer! He has the same name as Misha Berlioz!" | — Какав композитор? Ах, да... али не! Композитор је — презимењак Мише Берлиоза! |
| Ryukhin did not want to say anything but was forced to give an explanation. | Рјухин би највише волео да ништа не говори, али је ипак то морао да објасни. |
| "Berlioz, the secretary of MASSOLIT, was run over by a streetcar this evening at Patriarch's Ponds." | — Секретара МАССОЛИТ-а Берлиоза је вечерас прегазио трамвај код Патријаршијског рибњака. |
| "Don't lie about things you don't know anything about!" said Ivan, angry at Ryukhin, "You weren't there but I was! He deliberately set it up so he'd fall under the streetcar!" | — Не измишљај оно што не знаш! — наљутио се на Рјухина Иван — ја сам био тамо, а не ти! Он је то намерно средио да падне под трамвај! |
| "Did he push him?" | — Гурнуо га је? |
| "What does 'pushing' have to do with it," Ivan exclaimed, furious at how dense everyone was. "Someone like that doesn't have to push! He can do things that would make your flesh crawl! He knew in advance that Berlioz would fall under a streetcar!" | — Какве ту везе има »гурнуо«? — љутећи се што су сви тупи, узвикнуо је Иван — такав и не мора да гурне! Он је у стању такве ствари да изведе - само се чувај! Он је унапред знао да ће Берлиоз пасти под трамвај! |
| "And did anyone besides you see this consultant?" | — А да ли је неко, осим вас, видео тог саветника? |
| "That's the trouble, only me and Berlioz." | — Невоља је у томе што смо га видели само Берлиоз и ја. |
| "I see. And what did you do to catch this murderer?" At this point the doctor turned around and glanced over at the woman in a white coat who was sitting at a table off to the side. She took out a sheet of paper and began filling in the blank spaces in the columns. | — Тако. Какве сте мере предузели да бисте ухватили тог убицу? — ту се доктор окренуо и погледао жену у белом мантилу која је седела за сточићем по страни. Она је извукла лист и почела да попуњава празне рубрике. |
| "Here's what I did. I took a small candle from the kitchen..." | — Мере сам предузео следеће: узео сам из кухиње свећу... |
| "This one here?" asked the doctor, pointing to the broken candle that was lying next to the icon on the table in front of the woman. | — Ову? — упитао је доктор, показујући изломљену свећу која је била поред иконице на столу пред женом у белом мантилу. |
| "Yes, and..." | — Баш ту, и ... |
| "Why the icon?" | — А шта ће вам иконица? |
| "Well, the icon..." Ivan turned red, "The icon was what scared them most of all," he poked a finger in Ryukhin's direction again, "but the fact is that he, the consultant, that is, let's speak frankly... he's in league with evil powers... so you won't have an easy time catching him." | — Па, овај, иконица... — Иван је поцрвенео — иконица их је све и препала — и опет је уперио прстом у Рјухина. — Али, ствар је томе што је он, саветник, он је... да будемо отворени ... са нечастивом силом повезан ... и не можеш га тек тако ухватити. |
| For some reason the attendants stood stiffly at attention and did not take their eyes off Ivan. | Болничари су из неких разлога заузели став »мирно« и нису скидали поглед са Ивана. |
| "Yes," Ivan continued, "he's in league with evil powers! That's an incontrovertible fact. He personally conversed with Pontius Pilate. And there's no reason to look at me like that! It's true, I tell you! He saw it all—the balcony and the palm trees. He was there with Pontius Pilate, you have my word on it." | — Да — наставио је Иван — повезан је! То је неопозива чињеница! Он.је лично са Понтијем Пилатом разговарао. Ма, не гледајте ме тако! Тачно вам кажем! Све је видео — и балкон и палме. Једном речју, био је код Понтија Пилата, за то вам јамчим. |
| "I see, go on..." | — Гле, гле... |
| "So I, well, pinned the icon on my chest and ran after him..." | — И, дакле: прикачио сам иконицу на груди и потрчао... |
| At this point the clock struck 2 a.m. | У том тренутку је сат откуцао два часа по поноћи. |
| "Uh oh!" exclaimed Ivan and got up from the couch, "it's 2 a.m., and here I am wasting time talking with you! Excuse me, where's the phone?" | — Ехе! — узвикнуо је Иван и устао са отомана. — Два сата је, а ја са вама овде губим време! Извините, а где је телефон? |
| "Let him use the phone," the doctor ordered the attendants. | — Пустите га да телефонира — наредио је доктор болничарима. |
| Ivan grabbed the receiver while the woman asked Ryukhin in a whisper, | Иван је дохватио слушалицу, а жена је за то време тихо упитала Рјухина: |
| "Is he married?" | — Да ли је ожењен? |
| "No, single," Ryukhin replied, frightened. | — Нежења — преплашено је одговорио Рјухин. |
| "A member of the union?" | — Да ли је члан синдиката? |
| "Yes." | — Да. |
| "Is this the police?" Ivan screamed into the receiver, "Is this the police? Comrade dispatcher, see to it that five armed motorcycles are sent on the double to catch the foreign consultant. What? Come get me and I'll go with you... This is the poet Bezdomny speaking from the asylum... What's your address?" whispered Bezdomny to the doctor, cupping his hand over the receiver. Then he again screamed into the phone, "Do you hear me? Hello!... What an outrage!" Suddenly, Ivan let out a wail and threw the phone against the wall. Then he turned to the doctor, extended his hand, said a chilly "good-bye" and started to leave. | — Милиција? — повикао је у слушалицу Иван - милиција? Друже дежурни, наредите да пет мотоциклиста са митраљезима одмах крене у потеру за страним саветником. Шта? Свратите по мене, кренућу са вама... Говори песник Бездомни из луднице ... Која је ваша адреса? — шапатом је упитао Бездомни доктора, стављајући длан преко слушалице, а онда је поново повикао: — Ало? Чујете ли ме?... Безобразлук! — заурлао је наједном Иван и бацио слушалицу о зид. Затим се окренуо према доктору, пружио му руку, суво рекао »до виђења« и спремио се да пође. |
| "Excuse me," said the doctor, looking Ivan in the eye, "where do you wish to go in the middle of the night in your underwear? You're not well, stay here with us!" | — Забога, куда ћете? — рекао је доктор, загледавши се Ивану у очи — усред ноћи, само у доњем рубљу... Не осећате се добро, останите код нас. |
| "Let me by" said Ivan to the attendants who were blocking the doors. "Are you going to let me by or not?" screamed the poet in an awful voice. | — Пустите ме — рекао је Иван болничарима који су стали испред врата. — Хоћете ли ме пустити или не? — страшним гласом је повикао песник. |
| Ryukhin shuddered, and the woman pressed a button on the table, whereupon a small shiny box and a sealed ampule popped out on its glass surface. | Рјухин је задрхтао, а жена је притиснула дугме у столу и на његову стаклсну површину излетела је блештава кутија и ампула. |
| "So that's how it is?!" said Ivan looking around wildly, like a hunted animal. "OK then! Good-bye!!" and he dove headlong at the blind covering the window. | — Ах, тако?! — осврћући се заплашено, као гоњена звер, рекао је Иван — па, добро! Збогом... — и главом се бацио према завеси на прозору. |
| A fairly loud crash was heard, but the glass behind the blind didn't even crack, and Ivan was soon thrashing about in the attendants' arms. He became hoarse, tried to bite, and screamed, | Зачуо се ударац, али несаломиво стакло иза завесе издржало је и тренутак доцније Иван Николајевич се већ отимао у рукама болничара. Хрипао је, покушавао да их уједе, викао: |
| "So that's the kind of windows you have here! Let me go! Let me go!" | — А, таква сте, значи, стакла набавили! Пусти ме, пусти, када ти кажем! |
| A hypodermic syringe flashed in the doctor's hands, and in a single motion the woman ripped open the bedraggled sleeve of Ivan's Tolstoyan shirt and grabbed his arm with unfeminine strength. There was a smell of ether, Ivan grew weak in the arms of the four attendants, and the agile doctor took advantage of the moment and plunged the needle into Ivan's arm. They held on to Ivan a few seconds longer and then lowered him onto the couch. | Шприц је блеснуо у докторовим рукама, жена је једним покретом поцепала похабан рукав толстовке и стегла му руку, необично снажно за жену. Замирисао је етер, Иван се опустао у рукама четири човека, а лекар је вешто искористио тај тренутак и забио Ивану иглу у руку. Ивана су држали у рукама још неколико секунди, а онда су га спустили на отоман. |
| "Bandits!" shouted Ivan and jumped up from the couch, but was deposited on it again. As soon as they let go of him, he was about to jump up again, but this time he sat back down himself. He fell silent for a moment, looking around wildly, then yawned suddenly, then grinned maliciously. | — Бандити! — повикао је Иван и скочио са отомана, али је поново био положен на њега. Чим су га поново пустили, он је хтео опет да скочи, али се овога пута сам спустио на отоман. Ћутао је извесно време, застрашено се осврћући, затим је неочекиваио зевнуо, затим се пакосно осмехнуо. |
| "So they've locked me up after all," he said, yawned again, and then suddenly lay down, putting his head on the pillow and his fist under his cheek like a child. In a sleepy voice, free of malice, he mumbled, "Well, and very good too... You'll pay for what you've done. I warned you, so now do as you wish!... Right now what interests me most is Pontius Pilate... Pilate..." and here he closed his eyes. | — Затворили сте ме ипак — рекао је, зевнуо још једном, неочекивано прилегао, главу ставио на узглавље, песницу подметнуо као дете под образ, и промрмљао сањиво, без љутње: — Па, одлично ... сами ћете испаштати . .. Упозорио сам вас, а ви како хоћете... Мене сада највише од свега интересује Понтије Пилат... Пилат... — и затворио је очи. |
| "A bath, Room 117—private—and post a guard," ordered the doctor while putting on his glasses. At this point Ryukhin shuddered again; the white doors opened noiselessly onto a corridor lit by blue night lights. A rubber-wheeled gurney rolled into the room from the corridor, and the sedated Ivan was transferred to it and wheeled down the corridor, the doors closing behind him. | — Купање, засебну собу број 117, чувара уз њега — наредио је доктор, стављајући наочаре. Тада се Рјухин, ново стресао: нечујно су се отворила бела врата, кроз њих се видео ходник, осветљен плавим ноћним сијалицама. Из ходника су се појавила колица са гуменим точковима, на њих су ставили умиреног Ивана, и овај је нестао у ходнику, а врата су се за њим затворила. |
| "Doctor," whispered the shaken Ryukhin, "is he really sick?" | — Докторе — шапатом је упитао потресени Рјухин он је, значи, одиста болестан? |
| "Oh, yes," replied the doctor. | — О, да — одговорио је доктор. |
| "But what's the matter with him?" Ryukhin asked timidly. | — А шта му је? — бојажљиво је упитао Рјухин. |
| The weary doctor looked at him and replied listlessly, | Преморени доктор је погледао Рјухина и малаксало одговорио: |
| "Speech and motor excitation... delirious episodes... clearly a complicated case... Schizophrenia, one must assume. And alcoholism too..." | — Моторна и говорна узнемиреност. .. Суманута тумачења ... По свој прилици, компликован случај. Шизофренија, по свему судећи. Уз то још и алкохолизам.. . |
| Ryukhin did not understand anything the doctor said except that Ivan Nikolayevich was obviously in a bad way. He sighed and asked, | Рјухин није ништа схватио од докторових речи, осим да се Ивану Николајевичу лоше пише; уздахнуо је и упитао: |
| "And what was all that about a consultant?" | — А зашто он стално помиње саветника? |
| "He probably saw someone who excited his disturbed imagination. Or perhaps he was hallucinating..." | — Видео је, сигурно, некога ко је покренуо његову растројену уобразиљу... А можда су и халуцинације... |
| A few minutes later the truck was carrying Ryukhin back to Moscow. It was getting light, and the streetlights along the highway cast a glow that was both unnecessary and unpleasant. The driver was angry that the night had been wasted, and he drove the truck so hard that it skidded on the turns. | Кроз неколико минута камион је носио Рјухина у Москву. Свитало је, па је светлост још неугашених уличних светиљки била непотребна и непријатна. Возач се љутио што му је пропала ноћ, терао је камион што је могао брже, и камион се заносио на кривинама. |
| Then the forest fell away and remained in the background, the river disappeared to the side, and a highly varied panorama came out to meet the truck: fences with sentry boxes, stacks of wood, towering poles and masts threaded with spools, piles of crushed stone, land slashed by canals—in short, one had the feeling that it, Moscow, was lying in wait just around the next bend, and was about to fall on one and engulf one. | Шума је већ престала, остала негде позади, и река је отишла некуда у страну, у сусрет камиону пљуштало је све и свашта: некакве тарабе са стражарама, и камаре облица, превисоки стубови и некакви јарболи, а на јарболима нанизани калемови, гомиле туцаника, земља испругана каналима — једном речју, осећало се да је на домак руке она, Москва, ту, одмах иза кривине, и да ће сада нагрнути и обујмити их. |
| Ryukhin was having a bumpy ride, since the stump he was sitting on kept trying to slide out from under him. The towels from the restaurant, which the policeman and Pantelei had tossed into the truck before leaving earlier on the trolleybus, were sliding all over the floor of the truck. Ryukhin had started to try and pick them up, but for some reason he hissed in fury, "The devil with them! Why am I making an ass of myself?"-and he kicked the towels aside and stopped looking at them. | Рјухин се труцкао и заносио, а некакав трупац, на коме се сместио, непрестано је покушавао да исклизне испод њега. Ресторански убруси што су их убацили у камион милиционар и Пантелеј, који су раније отишли тролејбусом, летели су овамо-онамо по камиону. Рјухин је покушао да их скупи, али је, промрмљавши из неких разлога: »Ђаво их однео! Што се ја, у ствари, вртим као обична будала?...« — гурнуо убрусе ногом и престао да их гледа. |
| The passenger was in a terrible mood. It was obvious that his visit to the insane asylum had had a most oppressive effect on him. He was trying to understand what was tormenting him. Was it the corridor with the blue lights that had stuck his mind? Was it the thought that there was nothing worse in the world than to lose your mind? Yes, yes, of course, it was that too. But that, after all, was a universal response. There must be something else. But what was it? It was the insult, that was it. Yes, yes, the insulting words that Bezdomny had thrown in his face. And the worst thing was not that they were insulting, but that they were true. | Путниково душевно стање било је ужасно. Бивало му је јасно да је посета кући јада оставила у њему тежак траг. Рјухин је покушао да схвати шта га то мучи. Ходник са плавим лампама, који се увукао у сећање? Помисао на то да нe постоји већа несрећа него да човек изгуби разум? Да, да, разуме се, и то. Али то је ипак општа мисао. Било је ту још нечега. Шта то? Увреда, ето шта. Да, да, увредљиве речи које му је Бездомни бацио у лице. И невоља није била у томе што су оне увредљиве, већ у томе што су биле истините. |
| The poet had stopped looking off to the sides, and staring at the dirty, rattling floor of the truck, he began muttering and whining, gnawing away at himself. | Песник више није гледао куд пролазе, већ је упро поглед у прљав расклиматани под, почео нешто да мрмља и јечи, гризући се у себи. |
| Yes, his poetry... He was thirty-two! What did lie ahead? He would go on composing a few poems a year. Until he was old? Yes, until he was old. What would these poems bring him? Fame? "What nonsense! At least don't deceive yourself. Fame never comes to someone who writes bad poetry. But why are my poems bad? It was true what he said, true!"—Ryukhin showed himself no mercy—"I don't believe in anything I've ever written!" | Да, песме. .. Њему је тридесет и две године! И стварно, шта даље? И даље ће писати по неколико песама годишње. До старости? — Да, до старости. — Шта ће му донети те песме? »Којешта! Не заваравај, бар, самога себе. Никада славу неће стећи онај ко пише лоше песме. А зашто су лоше? Истину, истину је рекао!« — немилосрдно се обраћао самоме себи Рјухин. — »Не верујем ја ни у шта што пишем!« |
| Poisoned by this attack of neurasthenia, the poet gave a lurch as the floor beneath him stopped shaking. Ryukhin raised his head and saw that he had long since arrived in Moscow, and, moreover, that a new day was dawning over the city, that the cloud above was outlined in gold, that his truck was stuck in a column of traffic at the turn onto the boulevard, and that close by there was a metal man on a pedestal, his head slightly bent, looking indifferently at the boulevard. | Затрован наступом неурастеније, песник се заљуљао, под је под њим престао да се тресе. Рјухин је подигао главу и опазио да је већ одавно у Москви, па чак и да над Москвом већ свиће, да је облак постао златаст, да камион стоји, заставши у колони других кола која скрећу на булевар, и да сасвим близу њега стоји на постољу металан човек, једва мало нагнуте главе и равнодушно посматра булевар. |
| Strange thoughts poured into the stricken poet's head. "There's an example of real luck..." Here Ryukhin stood up in the truck and raised his fist in an attack against the cast-iron man who wasn't harming anyone. "Whatever step he took in life, whatever happened to him, everything worked to his advantage, everything added to his fame! But what did he do? I don't get it... What's so special about the words: 'Storm with mist the heavens covers...'? I don't understand!... He was lucky, lucky, that's all!" Ryukhin concluded with sudden venom, just as he felt the truck stir beneath him. "He was shot, shot by that white guard, who smashed his hip and guaranteed his immortality..." | Некакве чудновате мисли су похрлиле у главу оболелом песнику. »Ево шта значи имати среће .. .« — ту се Рјухин усправио на платформи камиона и руку подигао, нападајући из неких разлога тучаног човека који никога није дирао — »ма какав да је корак направио у животу, ма шта да му се десило, све му је ишло наруку, све је водило његовој слави! Али шта је он урадио? Нe схватам ... Зар има нечет посебног у речима: „Бура маглом ...“ Не разумем ... Имао је среће, имао!« одједном је пакосно закључио Рјухин и осетио да се камион под њим покренуо — »пуцао је, пуцао у њега онај белогардејац и смрскао му бедро, и обезбедио му бесмртност ...« |
| The column of traffic began to move. Not more than two minutes later, the poet, utterly ill and visibly older, was stepping onto the veranda of Griboyedov. It had already cleared out. There was a group in the corner, finishing up their drinks, presided over by a master of ceremonies Ryukhin knew who was wearing an embroidered skullcap and holding a glass of Abrau champagne in his hand. | Колона је кренула. Потпуно болестан, па чак и остарео, песник је после једно два минута ушао на веранду Грибоједова. Она је већ била пуста, У углу је још пило неко друштванце, а у његовом средишту се башкарио познати конферансје са татарском капицом на глави и чашом вина »абрау« у руци. |
| Ryukhin, laden with towels, was met politely by Archibald Archibaldovich and immediately relieved of the accursed rags. Had Ryukhin not had such an agonizing time at the clinic and in the truck, he probably would have enjoyed recounting what had happened at the hospital, embellishing the story with a few details of his own invention. But now he wasn't in the mood for it and however unobservant Ryukhin was, now, after the torture in the truck, he looked sharply into the pirate's face for the first time and realized that despite his inquiries about Bezdomny and even his exclamations of "How awful!" he was at heart completely indifferent to Bezdomny's fate and did not even feel sorry for him, "Good man! That's right!" thought Ryukhin with cynical, self-lacerating malice. Cutting short his story about schizophrenia, he asked, | Рјухина, натовареног убрусима, дочекао је Арчибалд Арчибалдович врло предусретљиво и одмах га ослободио проклетих крпа. Да се Рјухин није толико узнемирио на клиници и у камиону, он би сигурно с уживањем причао шта је све било у болници, украшавајући причу измишљеним појединостима. Али сад му није било до тога, а сем тога, колико год да Рјухин није био проницљив — сада, после мучења у камиону, он се први пут продорно загледао у пиратово лице и схватио да је овај, иако се распитује о Бездомном, па чак узвикује »јој, јој, јој«, у ствари потпуно равнодушан према судбини Бездомног и да га нимало не жали. »Сила је! Тако и треба!« — са циничним самоуништавајућим бесом помислио је Рјухин, и прекинувши причу о шизофренији, замолио: |
| "Archibald Archibaldovich, may I have a little vodka?" | — Арчибалде Арчибалдовичу, ја бих мало воткице... |
| The pirate put on a sympathetic face and whispered, | Пират је показао разумевање на лицу и шапнуо: |
| "I understand... right away," and he signalled a waiter. | — Схватам... само часак... — и махнуо руком келнеру. |
| A quarter of an hour later Ryukhin was sitting all by himself, hunched over a plate of carp, downing glass after glass. He was coming to realize and to acknowledge that he could not rectify anything in his life, he could only forget. | Кроз четврт часа Рјухин је, потпуно сам, седeо згрбљен над шараном и испијао чашицу за чашицом, схватајући и признајући да у животу више ништа не може да се поправи, већ може само да се заборави. |
| The poet had wasted his night while others were feasting and now he realized it could never be brought back. He had only to raise his head from the table lamp up to the sky to realize that the night was gone forever. The waiters were hurriedly pulling the tablecoths off the tables. The cats nosing about the veranda had a morning look about them. Day was bearing down on the poet with full force. | Песник је изгубио целу ноћ, док су се други проводили, и сада је схватио да више не може да је поврати. Довољно је било да само подигне главу од лампе на столу ка небу, па да схвати да је ноћ неповратно прошла. Келнери су журно скидали чаршаве са столова. Мачке, које су се шуњале крај веранде, имале су јутарњи изглед. На песника се незадрживо обрушио дан. |